Светлый понедельник.
Крестный ход в Сретенском монастыре.

Милош Ковић: Култура увреда | ИСКРА
https://iskra.co/reagovanja/milos-kovic-kultura-uvreda/

https://youtu.be/1-Y2q9SAzh0?si=ZjzihSE4icX_v6FH

Професор Ђого: Сачуваћемо обичаје ако сачувамо оно што их је створило - Glas Srpske
https://www.glassrpske.com/cir/novosti/drustvo/profesor-djogo-sacuvacemo-obicaje-ako-sacuvamo-ono-sto-ih-je-stvorilo/575416

Христос воскресе!

Од пратренутка у коме су се гријех, смрт и лукави свили око човјека, креће и бескрајна Љубав Божија да се креће ка човјеку и овом космосу, сведобро Слово и Свемисао Очев вида наше ране и држи творевину на окупу. Тако све до крсне смрти и након ње. Бекрај људске трагедије надкриљује само несамјерљиво већа Милост Божија која нам говори: смрт није посљедња стварност - Све живи Смислом, све живи Христом, све живи васкрсењем. Јесте: туга је ту - у тренутку сазнаш да ти је страдао пријатељ. Питаш се како је данас у рову покрај Дона и Дњепра. Како је Србима који сада полазе на литургију у Грачаници, Ораховцу, Лешку, Бањској, Шилову, Митровици... И како би човјек живио да не зачује вечерас: Христос воскресе!


И заиста: Васкрсење је мјера свеколиког живљења.

Човјек загледан само у смрт није постао човјек или је то престао да буде. Народ загледан само у смрт још није народ или је то престао да буде. Цивилизација загледана само у смрт или то није или је то престала да буде.

Јер Христос васкрсе - то је потпуна истина човјека, народа, цивилизације.

Да са Њим васкрснемо као људи, као народ, као цивилизација.

Христос воскресе! Воистину воскресе!

Васкрс, Велигден, Пасха- језгро хришћанске вјере (АУДИО) | Радио Фоча
https://radiofoca.com/vijest/53917/vaskrs-veligden-pasxa-jezgro-xriscanske-vjere-audio

Комментарий того что сегодня произошло касательно ПЦ Молдовы:


"Не пускать епископа за Благодатным огнем - это отвергать своими же руками благодать Божью. К сожалению, мы видим реализацию принципа окна Овертона. Сегодня представителей Православной Церкви Молдовы не пустили в Иерусалим, завтра ее могут и вовсе объявить врагом, а послезавтра - запретить, как в Украине и Эстонии. Однако это путь в никуда. Никогда не следует делить представителей одного народа на "своих' и "чужих". Поскольку это убивает единство и будущее любого государства".

Сама вјерска настава, заправо, није ништа друго до облик школског садржаја кроз који се ученици упознају са темељним истинама своје вјерске заједнице, њеном историјом, културом и обичајима. Она, дакле, не нуди идеолошке обрасце, нити политички профилише ученике, већ тежи да их едукује и описмени. Такође их подсјећа на вриједности емпатије, учтивости, алтруизма. Уопште, на оне вриједности које чиле у постмодерном друштву, те би враћање вјеронауке означавало не само повратак једној од образовних традиција Црне Горе него и значајан допринос изградњи грађанске солидарности и индувудуалне солидности будућих генерација. Српска заједница у Црној Гори поздравила би такав чин и због свега наведеног, али и цијенећи да би се црногорско друштво на тај начин уједно приближило својој отуђеној историјској основи и вратило у породицу европских држава које баштине модел сарадње, а не антагонизма Цркве (и осталих вјерских заједница) са државом.

3/3

Штавише, управо је крајем 2024. године орг. COMECE (Комисија бискупских конференција Европске уније) презентовала документ о вјерској настави у европским школама, у коме, између осталог, стоји: „Вјерско образовање помаже ученицима да разумију историјске и културне димензије европске прошлости али и данашњице. Чиме се продубљује разумијевање европског насљеђа које је директно повезано са хришћанством.” Дакле, неумољива је чињеница да је у већини држава ЕУ „вјерско образовање” предмет у школама, стога приступ црногорског законодавца не представља европску праксу, већ изузетак од ње.

У Црној Гори се, међутим, под плаштом бриге за основне слободе или под кринком борбе против могућих злоупотреба, погрешно презентује концепт Вјеронауке као што се погрешно тумачи и појам секуларности. Наша земља, очито, не посједује западноевропску политичку традицију гледе односа са вјерским заједницама, нити, изгледа, жели да је развије. Овдашњи политичари у појам секуларизма често учитавају оно што је заправо милитантни атеизам, сасвим стран искуству западних европских демократија. Чак и ако узмемо и „најсторжи” модел секуларизма који познаје Европа – француски модел тзв. „лаицитета”, примјетићемо да је он толерантнији према вјерској настави од приступа који његују политичари у Црној Гори. Он, на примјер, дозвољава и стално запослење духовника у лицејима, како би се старали о духовним потребама ученика, па и један слободан дан у седмици, поред недјеље, за остварење вјерских потреба ученика. Поред тога, француско законодавство дозвољава и класичну, конфесионалну вјерску наставу у државним школама у одређеним регионима, итд.

2/3

Већ седмицама, од стране цивилиног сектора и дијела медија – као одговор на народну иницијативу да Вјеронаука добије статус факултативног предмета у основним и средњим школама – трају покушаји да се перфидном замјеном теза манипулише перцепцијом грађана. Овакви иступи, не само да су несумњиви показатељ заосталих тековина превазиђеног тоталитарног устројства, већ одражавају још једну од фундаменталних противрјечности у односу на питање европских интеграција које управо ови друштвени фактори узимају за политички, културни и цивилизацијски императив. Са једне стране, наиме, ови су центри самозвани носиоци очекивања да се Црна Гора правно, политички, економски и културно интегрише у ЕУ, док са друге стране, агресивном и депласираном кампањом, одбијају тако темељан предмет као што је вјерска настава – који, у основним и средњим школама, постоји не само у Грчкој или у Пољској, већ и у Њемачкој, Аустрији, Италији итд.

1/3

https://youtu.be/Vuww73EEUY4?si=v6RaDUV9iUI1YRZP

Стефан Синановић:

Поред чисто српске (додао бих и чисто Маркове) побједе у Никшићу, нарочито ми је драго због демаскирања манекена исконструисане, ни по чему аутентичне, никшићке алтернативне супкултурне сцене којој су панк, југоносталгија и псеудољевица дуго времена истрајавали као покривалица за латентни MNE национализам, а чији је култура под Требјесом дуго времена била заробљеник. Заточници таквог амбијента, пред шатором у кампу на Лејк фесту, одојчад више средње класе у потпуности зависне и покорене ДПСу, уз звук акустичне гитаре, или су одбијали, или нису могли да виде да је једина искрена побуна и једини прави панк у Црној Гори – нарочито од 2006. до 2020. године – било бити Србин у овој земљи и не одустајати од својих принципа. Штавише, многи од ових бунтовних другара, умјетника и алтернативаца (чији је бунт, додуше, у односу на власт по правилу имао тачно нула могућих посљедица) с подсмијехом су гледали на социјално најугроженије, али са ставом, на протестима некадашњег ДФа – поред толике грађанске свијести, није било вишка солидарности и емпатије за њихову борбу и муку. Задржало се и данас: на мајици и у предизборној кампањи подигнута песница и револуционарна иконографија, номинално Љубо Чупић и Bandiera rossa, у стварности одбрана капитала далеко најбогатијег човјека у земљи.

Кад сам се, једном приликом, обрео у таквом урбаном друштву неки од ових типова, с којим сам подијелио пиво, ме је питао:
– „А јесу ли твоји били за ДА или за НЕ?”
Рекох: „А ја сам Беранац. За НЕ, нормално.”
– „Јбг” – каже – „...мало смо се играли, и ми смо мало побиједили, а ви сте мало изгубили.” (било је то пар мјесеци прије него што је пошао на студије у примитивну и поражену Србију).

Било их је и с катедре за монтенегристику, било је и оних што су се касније остварили у свијету адвертајзинга. Махом одњеговани бирачи линије мањег отпора, али су се клели у класну свијест, грађанску Црну Гору и како тираде о панку, пиву и челику нису артифицијелно помодарство него начин живота. Данас је тај дух, који и даље доста суграђана посматра с висине, нашао и своју политичку представу – у локалу слика Бертолта Брехта али цијена пива коју нажуљане руке радника челичане тешко да би могле да плате – и ево закуцали су на два мандата, али се чини како и даље не капирају ништа.
https://www.facebook.com/share/1Cq8ouBxEx/

🇷🇸🇧🇾 Сегодня, кстати, интересная дата. В этот день, 14 апреля 1999 года, в разгар бомбардировок, Югославию посетил Александр Лукашенко

«Во время бомбежек я летал туда, чтобы хоть как-то их поддержать, продемонстрировать эту поддержку. Наши летчики, среди которых было несколько россиян, были готовы лететь туда, несмотря на то, что ни Венгрия, ни Украина не открыли нам небо. Наши ребята говорили: «Мы привезем туда летчиков, об этом нас просил Милошевич». Я был на этих мостах, в этих госпиталях и видел, что происходило. У НАТО звериное лицо, и мы должны быть готовы ко всему», — заявил недавно Лукашенко.

Лукашенко не испугали ни бомбардировки, ни угрозы, ни официально закрытое небо. Он стал единственным лидером, посетившим Югославию во время агрессии НАТО.

Во время визита в Белград он посетил раненых в больницах и провел переговоры с руководством Югославии. Красавчик. В Сербии до сих пор помнят и благодарят Лукашенко за визит.

#Сербия #Белоруссия #Лукашенко
@vestniksrb — главное о Сербии и Балканах

Опљуван је већ свако ко вриједи у овом народу | ИСКРА
https://iskra.co/kolumne/opljuvan-je-vec-svako-ko-vrijedi-u-ovom-narodu/

Чак и осредњи познаваоци друштвених прилика у Русији сјећају се знаменитог сукоба двојице људи који у Москви значе баш много: директора Сбербанке Германа Грефа и најовјенчанијег режисера и глумца једне огромне кинематографије - Никите Сергејевича Михалкова. Спор је започео у јуну 2020 - дакле у врло осјетљиво вријеме, када је СВо већ увелико поечла и земља се суочавала са престројавањем из какве-такве мирнодопске на ратну економију али и друштвену климу. Окидач је представљала једна врло оштра опаска Михалкова у његовом ауторском програму "Бесогон" о тада врло популаризованом програму "Образовање 2030" који је предвиђао јасан нагласак на тзв "дигиталном образовању" које би, практично, с временом сасвим замијенило нормални начин извођења наставе. На једном од панела на неком од оних пословних форума Греф је дословно рекао: "Ви заиста говорите страшну ствар. Ви говорите да би власт требало дати у руке - становништву! А знате, хиљаду година је то кључни проблем друштвених дискусија и много мудрих глава је ломило главу тиме. Но ако хиљаде људи буду развијале своје "ја", онда ће управљање њима тј манипулисати њима бити изузетно тешко. Људи неће да се њима манипулише, ако знају (да су манипулисани). Кабала, која је три хиљаде година давала људима животна знања, она је била тајно учење зато што су они знали шта значи када скинеш повез са милиона људи и учинити их самодовољним. Како онда да управљате њима?Било које масовно управљање људима подразумијева елемент манипулације. Како живјети, како управљати таквим друштвом у коме сви имају једнак приступ информацијама?...чини ми се да ви сасвим не разумијете шта причате." Греф је рекао управо то.. И након што га је Никита Сергејевич критиковао због тога - први руски банкар бранио се говорећи да је то била само реторичка провокација; не његово право мишљење већ само начин да пробуди публику у сали.

Но ствар се није окончала ту. Након Михалковљеве критике - из руске патриотске али и православне теохуманистичке позиције, па и из перспективе свега што доживљавамо као здраво и нормално - кренула је кампања блаћења Никите Михалкова. Мултимилијардер се побринуо да за то задужени медији покушају да дискредитују заиста не сиромашног Михалкова на трагу социјалне нетрпељивости - као богаташа и профитера, јер, јел де, режисери треба да буду одрпани извођачи послова које унајмиш и платиш бацајући им три златника из своје кесе.

Русија не би била Русија и њена култура - најсјајнија култура на Земљи када би се ствар у конфликту Грефа и Михалкова завршила на кампањи блаћења човјека који је у много чему савијест конзервативне, родољубиве и руске Русије. Дне 21.10.2020. предсједник РФ, В. В. Путин одликовао је Н. С. Михалкова највишом наградом коју један умјетник може да добије - наградом "Хероја рада Руске Федерације". Тиме је послао јасан сигнал Грефу и грефовима. Критика коју је упутио Михалков саставни је дио друштвеног дијалога у руском друштву. У ситуацији буктећег рата илузорно би било очекивати оштар рез са руским финансијским сектором у коме Греф игра једну од најважнијих улога. Он јесте глас једне швабовске платформе у Русији, "прве куле", како би је понекад колоквијално назвали, али засад је без те куле немогуће. Но и отпор дигитализацији, швабовштини и дистопији диригованог друштва који је јасно саопштио Михалков у најмању руку има подједнако право да се чује, а награђивање онога који почесто имплицитно критикује друштвене процесе у Русији значи. та критика је добродошла. Но то је данашња Русија. Далеко од сна о повратку православног цара, али миљама испред ситничарске осјетљивости "наших" политичара као самоумишљених господара живота и смрти. И није почаст за Михалкова ствар његове финансијске моћи - Михалков је симболичка фигура која представља јасан континуитет вјерности Русији и умјетности самој. Награђивањем њега саопштава се једна огромна истина Русије и човјечанства: без умјетности, без њеног става, понекад горког, друштво престаје да повезује људе јер људи губе смисао живота.

Ако се сада вратимо у српске прилике, довољно је да се присјетимо како је прошао наш Михалков, Емир, након окршаја са швабовштином на српским земљама. Додуше, након његовог сукоба са експериментаторима са људским душама и платформама које се труде да анимализују човјека код нас њега јесте наградила Руска Православна Црква, али су га српске "државе" тј власти углавном прећутно или јавно медијски тукле, придружујући се сопственим колегама из швабовских редова. Чак су и детаљи медијске кампање идентични: милијардери обогаћени на дословној продају људских душа потежу аргумент ситуираности једног умјетника.Ту се сличност, на жалост, завршава јер инерција постмодерног расапа сваког смисла код нас ради против Кустурице. Како "српски" политичари не разазнају различте регистре стварности, а нарочито не поимају да је потрага за смислом виши регистар ставрности од онога којим се они баве - они нису у стању да прочитају ништа осим употребне вриједности људи и феномена око себе. Зато им је врхунски умјетник (или спортиста) "добар" када се са њима рукује али "зао", "потрошен", или бар "глуп", "ударач лоптица" у тренутку када се чује било какав критички тон. Ето, у ратној и "ауторитарној" Русији - друштвена критика је не само могућа већ и награђена, у "декомратској" Србији и Српској - имамо политичке пахуљице које на критику одговарају мржњом. Српска култура у својим дометма није мала култура. Али српске власти не носе основну идеју српске културе - и сваке велике културе - идеју слободне критике друштвене декаденције. И не треба бити пророк да сагледаш да човјек и људи који не виде своје мане и не желе да им се на њих укаже не могу владати ни собом ни другима. Живот је просто такав.

А што се тиче плиме таблоидних напада на Емира - они су само повод за овај запис. На страницама таблоида су опљувани већ и Митрополит Амфилохије и готово свако ко вриједи у овом народу. Усосталом, немам навику чак ни погледом да их прегледам на трафици, још од оног тренутка када је неко од тих латиничних сметљишта понудио својим читаоцима православне иконице на јефтином папиру залијепљене на обнажене груди неке од дама из реда оних који данас држе моралне лекције по српским земљама.

Кад је било стани-пани...

12 АПРЕЛЯ - ДЕНЬ ПАМЯТИ РУССКИХ ДОБРОВОЛЬЦЕВ, сражавшихся в освободительных войнах 1877 г. и войнах 1992-99 гг. в Сербской Крайне, в Боснии и Герцеговине, в Косово и Метохии.

148 лет назад, 12 апреля 1877 г. Император Александр II объявил войну Турции и двинул русское воинство на Балканы. Этому предшествовало мощное добровольческое движение в России, выразившееся в открытом участии русских добровольцев в составе Сербского войска и в болгарских отрядах, а также сильнейшей общественной поддержке граждан России в борьбе Балканских народов за свободу.

Конец ХХ в. стал для сербов чередой Отечественных войн. Несколько сотен русских добровольцев воевали в Югославии в сражениях 1992-1999-х годов. Появившись в самый тяжёлый момент, наши парни смогли своей
самоотверженостью поднять боевой дух сербов, значительно уступавших
численностью противнику, оказать моральную и боевую поддержку, помочь в неравной борьбе отстоять Республику Сербскую.

Сербы - народ, наделенный крайне редкими характеристиками - исторической памятью и благодарностью. Возможно, именно за это его и хотят истребить.

В 2011 г. в г. Вышеград (Республика Сербская) был установлен памятник русским, сражавшимся и погибавших в
Отечественных войнах сербского народа 90-х.

Братушки-сербы с почтением относятся к монументу, здесь постоянно горят свечи памяти. Одна из улиц Вышеграда носит название «Казачка» в честь казаков, воевавших здесь. Всего в Сербии установлено три памятника русским
добровольцам.

История и память у нас, сербов и русских, общие. Русские воевали за Сербию и в XIX и в XX веках, а сербские добровольцы воевали за русский народ, за Россию, за русское дело в Русской Императорской Армии, в Отечественной войне 1812 года, на фронтах Первой Мировой войны и в Гражданскую в Белых Русских Армиях. Вторая Мировая Война - тоже наша общая победа.

Воюют братушки и сейчас. СВО - это сербско-великороссийская операция по очистке мира от нацистской мрази. Началась 30 лет назад в Сербии. Закончится у нас.

#12апреля
👍

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/mitra-reljic-majci-u-pohode/

Данас је Лазарева субота, слава св. патријарха српског Павла. Заокупљени својим мукама и слављима, углавном ћемо заборавити да је тај свети човјек био нарочито искрен и храбар када је и свом народу говорио у чему гријешимо. Посебно га је болио промискуитет и с њим свезана пошаст убиства нерођене дјеце. Свједочио је својим животом једноставну поруку: пост, молитва и скромност могући су и неопходни и данас.

Иако се кунемо у патријарха Павла, ми као народ нисмо прихватили његову благу али тачну поуку. Демографски и даље на литици, већина Срба хришћански брачни морал сматра неиспуњивим идеалом а рађање и васпитање дјеце - својеврсним додатком на живот, могућим али не и неопходним. Скромност се захтијева увијек од других, док су нам душе и даље усмјереније на "ново, боље". Косовски завјет нисмо заборавили али ни не налазимо снаге да га савршено живимо. Исидор Пелусиот каже: постоје људи који се труде око врлине, они који знају да врлина постоји, али не улажу труд да је освоје и постоје они који ни не знају за врлину. Суочени са свијетом у коме већина људи ни не признају постојање врлине, ми своје сјећање на њу сматрамо већ врлином по себи, иако још не личимо на завјетни народ патријарха Павла.

Данас је његова слава, Лазарова субота. Он нас је напомињао да је слава - жито, колач, вино и свијећа и трпеза прилагођена богослужењу. Данас: посна а окренута Христу, радосна због људи који се виде и честито разговарају. Замислимо се да ли се из Небеске Србије он данас радује скуповима, роштиљима и вашарима о Лазаревој суботи или и даље нас зове да се вратимо Христовом Путу, српском Завјету и врлинама за које ћемо се најприје изборити постом, молитвом и литургијом?

Срећна слава, свети оче Павле, моли Бога за нас!

Массированное давление на православное духовенство Молдовы

Известно уже о десятках случаев, когда священников Православной Церкви Молдовы угрозами вынуждают подписать протокол, обвиняющий их во вмешательстве в политические процессы.

По мнению ряда экспертов, такая эскалация может быть связана как с грядущими выборами в парламент Молдовы, так и с ситуацией, которая сейчас разворачивается вокруг Православной Церкви в Эстонии, где власти приняли решение, обязывающее Эстонскую Православную Церковь разорвать связи с Московским Патриархатом.
Грубейшее нарушение свободы вероисповедания и вторжение светской власти в церковные дела оправдывалось в Эстонии, в том числе, якобы существующим влиянием "руки Москвы" на политику в Молдове через Церковь. Именно такая аргументация приводилась сторонниками скандального закона на его третьих слушаниях в эстонском парламенте. В частности, в своем выступлении в этом контексте о Молдове говорил бывший министр внутренних дел Эстонии Лаури Ляэнеметс.

Очевидно, что такое грубое вторжение государства в дела церковные не может в перспективе не вызвать протеста верующих и независимых правозащитных организаций. Самовольный разрыв отношений с материнской Церковью  - это каноническое преступление, на которое далеко не все приходы решатся. А значит, Эстонскую Православную Церковь может ожидать закрытие, что и подразумевается принятым законопроектом.

В этой ситуации власти очень выгодно иметь подтверждение того, что обвинения против священства в Молдове реальны. При этом, если схема будет отработана красиво, выбитые из священников Молдовы обвинения можно будет использовать и в других странах, где власти недовольны каноническими связями Православных Церквей с Московским Патриархатом.

Так что ставка, действительно, высока. И можно только предполагать, как далеко готова будет зайти на этом пути молдавская власть, отстаивая интересы своих западных партнеров.   

Массированное давление на православное духовенство Молдовы

Известно уже о десятках случаев, когда священников Православной Церкви Молдовы угрозами вынуждают подписать протокол, обвиняющий их во вмешательстве в политические процессы.

По мнению ряда экспертов, такая эскалация может быть связана как с грядущими выборами в парламент Молдовы, так и с ситуацией, которая сейчас разворачивается вокруг Православной Церкви в Эстонии, где власти приняли решение, обязывающее Эстонскую Православную Церковь разорвать связи с Московским Патриархатом.
Грубейшее нарушение свободы вероисповедания и вторжение светской власти в церковные дела оправдывалось в Эстонии, в том числе, якобы существующим влиянием "руки Москвы" на политику в Молдове через Церковь. Именно такая аргументация приводилась сторонниками скандального закона на его третьих слушаниях в эстонском парламенте. В частности, в своем выступлении в этом контексте о Молдове говорил бывший министр внутренних дел Эстонии Лаури Ляэнеметс.

Очевидно, что такое грубое вторжение государства в дела церковные не может в перспективе не вызвать протеста верующих и независимых правозащитных организаций. Самовольный разрыв отношений с материнской Церковью  - это каноническое преступление, на которое далеко не все приходы решатся. А значит, Эстонскую Православную Церковь может ожидать закрытие, что и подразумевается принятым законопроектом.

В этой ситуации власти очень выгодно иметь подтверждение того, что обвинения против священства в Молдове реальны. При этом, если схема будет отработана красиво, выбитые из священников Молдовы обвинения можно будет использовать и в других странах, где власти недовольны каноническими связями Православных Церквей с Московским Патриархатом.

Так что ставка, действительно, высока. И можно только предполагать, как далеко готова будет зайти на этом пути молдавская власть, отстаивая интересы своих западных партнеров.   

Почев од XII конгреса бољшевичке партије из 1923. године, бољшевици прелазе у нову фазу решења националног питања у СССР, тако што званично проглашавају политику „коренизације” федералних јединица

Пише Зоран Чворовић

https://standard.rs/2025/04/11/ukrajinizacija-i-boljsevicka-nacionalna-politika-2/

https://youtu.be/9EFvHiXippU?si=UrV0_fqhOAmaQ38W

АД КОШАРЫ

«Лучше смерть в подвиге, чем жизнь в позоре» - надпись на слогане кратко и ёмко выражает жизненную философию народа-воина.

26 лет назад, 9 апреля 1999 г, в Великую пятницу началась самая кровавая битва в современной истории Сербии.

Кошаре - небольшое село в Косово, на границе Сербии и Албании. Два эшелона из 5 тысяч человек атаковали сербскую армию. Среди них - американский спецназ «Зеленые береты», британский SAS, вторая пехотная дивизия албанской армии и силы НАТО в резерве. Дату нападения они выбрали специально, зная о том, что сербские гарнизоны три дня не будут воевать из-за православной Пасхи.

Самолеты НАТО жестоко бомбили сербов на границе между Сербией и Албанией. 12 тысяч военных НАТО (среди них 5 тысяч американцев) прибыли в Албанию с тридцатью танками и 26-ю вертолетами, а позиции на границе атаковала армия Албании и террористическая УЧК.

Целью операции «Стрела» была оккупация Косово и Метохии.

Сербскую границу защищали всего 110 бойцов 53-го пограничного батальона. Они боролись как львы. 110 бойцов остановили противника, превосходящего их в 50 раз!

Трое суток они держали фронт протяженностью 10 километров под непрерывными бомбардировками. И выстояли — пришедшее подкрепление остановило прорыв.

В битве на Кошарах погибло 108 сербских солдат и 24 добровольца, в их числе русские Виталий Булах и Федор Шульга. Были уничтожены албанские танки и сломлено танковое наступление.

Тогда Югославской армии удалось предотвратить наземную операцию НАТО в Косово.

Война в Косово продолжалась до 10 июня 1999 г. После подписания Кумановских соглашений югославская армия и полиция вынуждены были покинуть край, включая и бойцов, сражавшихся на Кошарах. Представляю, как им было больно!

В Косово зашли «миротворцы»НАТО — KFOR, и до сих пор там сидят. Превратили цветущий край, колыбель сербской Церкви и цивилизации в милитаристскую зону с кошмарной экологией, организованной преступностью и терроризмом, возведенным в ранг политического режима.

Вечная память героям!
Косово это Сербия 🇷🇸🇷🇸🇷🇸

#9апреля

Живојин Ракочевић: Три правца удара на Србе на КиМ
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/zivojin-rakocevic-tri-pravca-udara-na-srbe-na-kim/

Бољшевици не само да нису покушали да зауставе процес дезинтеграције и распада по националним шавовима територије бивше Руске империје, већ су прокламовали право нација на самоопредељење, које је подразумевало и право на отцепљење

Пише Зоран Чворовић

https://standard.rs/2025/04/08/ukrajinizacija-i-boljsevicka-nacionalna-politika-1/

Допамин култура или скроловање живота — RT Balkan
https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/136875-dopamin-kultura-ili-skrolovanje-zivota/

https://youtu.be/E3DqLM-SxJg?si=8d0td80YHyh4he8u

https://youtu.be/NTOewvGZw5s?si=QUojkoYQj6P2TuyS

Прп. Симеон Дайбабский

1 апреля (19 марта) - память еще одного сербского святого прошедшего школу духовного воспитания в России.

Савва Попович, будущий монах Симеон, родился в 1854 году в Цетинье. Закончив среднее образование, он приехал учиться в Киев в семинарию (5-6 классы) и Киевскую Духовную академию (1881-1885 гг.), где постигал науки вдохновляясь житиями и подвигами преподобных Киево-Печерских отцов.

В 1884 году защитил кандидатскую диссертацию на тему «Фальсификации, к которым прибегало папство в пользу своего авторитета». В 1887 году принял в Киево-Печерской лавре монашеский постриг и был рукоположен в иеромонахи.
В 1888 году вернулся в Черногорию и определен на служение в монастырь свт. Николая на Враньине, затем переведен в монастырь Острог, где преподавал в монашеской школе, основанной митрополитом Митрофаном (Баном).

Сподобившись чудесного видения, иеромонах Симеон настоял на строительстве церкви на месте нынешнего монастыря Дайбабе, где провел в подвигах остаток своей жизни.

В Дайбабах его посещал и великий подвижник и богослов прп. Иустин (Попович) Челийский. Позднее они будут прославлены в лике святых решением одного Архиерейского собора Сербской Православной Церкви 29 апреля 2010 года.

Святой Симеон Дайбабский упокоился 1 апреля 1941 года, а его мощи были обретены 55 лет спустя в 1996 году в монастыре стараниями тогдашнего митрополита Черногорско-Приморского Амфилохия (Радовича).

Сейчас монастырь Дайбабе с мощами прп. Симеона - одна из самых известных православных святынь Черногории.

https://srbratstvo.rs/zoran-cvorovic-spoljnu-politiku-treba-uskladiti-sa-voljom-naroda/

https://www.frontal.rs/danijel-simic-sve-u-sesnaest-protiv-okupatora/

Отворене очи Русије | ИСКРА
https://iskra.co/kolumne/otvorene-oci-rusije/

ТВ Храм / Час историје - Како је оборен Ф-117А "Ноћни соко"'1999.
https://www.tvhram.rs/najave-emisija/razgovori/9593/cas-istorije-kako-oboren-nocni-soko

Дарко Ристов Ђого: О нацрту новог устава Српске – Фронтал.СРБ
https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-o-nacrtu-novog-ustava-srpske/

Када смо код ВРС, дајте да илуструјемо проблем о коме говорим. Узмимо да постоје могућности за њено враћање. Имамо ли идеју како би она данас изгледала. И још више: ко представља и чиме ту идеју? Године 1992. ВРС је могла да настане идејном трансформацијом ЈНА на простору Српске. И не само то: она је имала људе спремне да буду ВРС. Данас, када осим неколико министара кадрих да ураде 100 склекова и три круга око Бање Луке, већина актера „враћања ВРС“ није у стању да подигне много више од кашике. И виљушке. Дакле: стварност не поткрепљује идеју.

И ту долазимо до суштине. Ако ће нови Устав да буде нешто више од „Предлога за раздруживање“ (кога се данас нико не сјећа), онда је важно да се идејно осмисли, да се направи рез са политичким праксама и нарочито са клијентистичким моделом друштва. Срби су завјетна заједница и клијентизацију схватају као моралну и идејну капитулацију, а у таквим околностима није лако мобилисати људе око напора као што је устав. Не може нови Устав да буде само још једна монета за поткусуривање у неким сљедећим временима, само још један акт који ће ту да стоји да се њиме истргује неко будуће рјешење. Устав је Свето Писмо једне Државе. Ако не вјерујете у то, онда имате двојак проблем: не знате шта је држава и не знате шта је светиња. А тада вам узалуд устав.

О нацрту новог устава Српске

Да се разумијемо: ја имам интимну, породичну везаност за Републику Српску каква је настајала и настала од Св. Стефана 1992, па ми је најава „побољшања“ или мијењања ма чега што је тада настало дјелује као увреда против дјетињства. Наравно, могуће је одговорити да је поменути устав толико амандманима унакарађен, да га просто не вриједи поправљати. Међутим, одговарам одмах: ако је извор промијена старог устава била искључиво страна окупациона сила и, ако нови устав доносимо упркос тој окупационој сили, онда Окамова оштрица каже да би лакше било поништити амандмане на стари устав, него писати из почетка нови. Но логика и наша бирократија одавно се не друже.

Дакле: нацрт новог устава. Оно што одмах прегледам јесу одреднице о симболима. На њих сам посебно осјетљив, али не само зато што су симболичка представљања важна већ и зато што је то раван на којој је види (не)зрелост онога који о новом уставу размишља. Када су, преко ноћи, пожурили да спроведу одлуке о забрани грба Немањића и химне „Боже правде“, незнавени чиновници и данашње власти нису у тадашњим одлукама видјели ништа спорно – штавише, тадашњи високи функционер СНСДа је негдје написао „премудрост“ која је показатељ апсолутне превласти прагматизма над било каквом идејом. Порука је гласила (цитирам): нису ти, попе, симболи светиња, него политика, па да ти их нико не дира. Видим да се и у новом уставу – који, јел те, доносимо, насупрот „вишој сили“ – оставља банални РС амблем и шлагерска „Моја Република“ које су наметани као некакви „симболи Српске“ – иако је наша застава и даље тробојка без додатака, а једина истинска српска химна јесте она Богу правде и једини грб – онај под којим је настала Српска. И да: само смо ми из оригиналног Фронтала.рс истрајно позивали на повратак у праксу тих симбола.

Но не спомињем ово само ради илустрације већ ради нечег врло важног. Када локални СНСД и остале српске странке дијеле народу „заставу Републике Српске“ која се састоји од тробојке и РС амблема, тиме се показује недостатак уставне свијести и српске идеје. Наравно, српска идеја није нешто што се контемплира у мирним временима – зато је критика „неподесног времена за промијену устава“ у суштини неутемељена, јер ни стари устав није доношен у Перикловој Атини већ у турбулентној мећави распада СФРЈ. Јесте, Српска је и тада била изнуђено рјешење, али је она врло брзо осмишљавана ослањањем на државотворне, хералдичке, војничке и завјетне традиције предкумановске Краљевине Србије. Дакле, она је настајала из невоље, али са идејом. Од 1995. та идеја је углавном констаннтно уништавана вољом странаца, издајством домаћих политичара (да ли сте примјетили да они имају двије матрице понашања: „суверенистичку“, када им одговара и „прагматичну“, када се треба нешто договорити са странцима и Сарајевом и те двије позиције се понављају периодично?) Но некако је опстајала. Наравно, идеје не могу без својих отјелотворења – правних норми и државних облика. Но ни правне норма и државни облици не могу без идеје иза њих. Када једна страначка структура у име србовања крши устав (јер на чисту тробојку лијепи наметнути амблем), онда она показује недостатак идејног поља и уставне самосвијести, онога што се зове поштовање устава. Смијемо се нашем муслиманском свијету који је на пречац заволио ВАРТА заставу тзв БиХ а „наши“ политичари десет година форсирају наметнуто рјешење. Форсирају у тој мјери, да разноразним незнавеним чиновницима не можеш ни да објасниш да је то плод насиља а не борбе за Српску. Дакле, мили моји: прије новог устава, наприје покажимо да разумијемо прву идеју Српске, затим да смо у стању да поштујемо устав, затим да смо у стању да произведемо нову идејну вриједност, па онда у нови устав.Када је настајала ВРС, 12.5.1992, на Скупштини су њени команданти јасно изнијели идеје које ита ње стоје и реалне циљеве и могућности. Наравно, идеје нису све, али све је без идеје – ништа.

Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili okupirana Priština - Novi Standard
https://standard.rs/2025/03/30/pismo-sa-kosova-ili-okupirana-pristina/

https://youtu.be/6IFz5HiAYf8?si=nxni6mPDu0CO24Or

Раније написао, али чисто да се подсјетимо.


Отац Дарко Ђого: Колико српских душа кошта грам њемачког литијума? | Компас
https://kompasinfo.rs/otac-darko-djogo-koliko-srpskih-dusa-kosta-gram-njemackog-litijuma/

https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/135265-srpski-san-ili-beogradski-pasaluk/

"И само да знаш - ништа више није исто и нико више није исти." То ми говоре сви. И они који су вјеровали да "Србија" тј њен предсједник имају неки план који ће спријечити коначни слом, и они који у то нису одавно вјеровали и они који нису никада. Али у том одсутном тренутку - који се протезао неко вријеме - препуштени су сами себи. И то је она нова бора коју видиш на лицу сваког пријатеља и познаника са Сјевера нашег Косова, из оног дијела Србије који до 1974. ни у административном смислу ни у завичајном није сматран Косовом ("У маленој Бањској крај Косова...")

Народ се и брине и не брине - брине се оном бригом која му је остала. Понекад се, опет, и тај нерв надражи, као што је то неминовно људима који су одавно свјесни да заиста увијек може горе. Понекад кажу да су "поравнили" и да није остало дамара за бригу. Понекад, опет, тјеши се и храбри: ту смо, своји смо, издржали су наши стари Турке, издржаћемо и ми ово и ове.

А "ово" и "ови" - албанска полиција и власти - раширили су се и демонстразивно показују силу. Дајем документа младом полицајцу са њихове стране административне линије. "Добар дан, изволите". "Мир дита." и ништа више. Онда опомена да ће ми задржати документа док не купим њихово осигурање. Плава борна кола су паркирана ту. Та кола непрекидно патролирају - немогуће је отићи до Звечана и Митровице, а да их не сретнеш. Испред скртања за Бањску стоји контролни пункт, попут оних на мађарско-украјинској граници, са врећама. Поглед намјерно зли и намргођењи, свјесни да је то зло данас и могуће и насиље корисно за циљ којим теже - Косово са зачинским процентом Срба. Ето, прије пар дана били смо у Драч, Тирани, Елбасану - тамошњи свештеници, богословци и епископу примили су нас братски и срадчно, без сијенке сукоба који је између Албанаца и Срба, чини се, неминован и неугасив, али у коме је крајњи побједник немогућ. Овдје се осјећа онај племенски доживљај тренутка у коме се су се Албанци на Косову и Метохији осилили до самозаборава своје убогости и чемера. Но баш тај зли поглед, та брутална сила са којом се возикају у транспортерима, говори да је њен пад неминован.

Ту су наше светиње. Бањска, потресна и прије погибије у њеној околини, сада затворене Бање у којој су се и наши свети краљеви видали тијелом, па подиже Милутин и цркву, да лијечи нас данас. Монументална и висока, само је она могла да одгаји Страхињића Бана, човјека који је изнад порока и слабости. чак и изнад казне и освете. Сочаница, са дубоком пећином и добрим о. Јустином, Улије, са пријатељским погледом сестара. Народ се причешћује и исповједа "и ко никад није" јер осим школе и дома здравља, само му је српски Христос остао у путиру.

"Ништа више није исто, да знаш, оче". Кажу сви. Нико више нема илузија, али и без илузија о Београду, тај народ је у прилици да му је и мрвица Србије - огромна, и свака пажња - љековита и свака помоћ - неопходна и свака рука - више утјеха и нада него ма коме данас на овоме свијету.

https://youtu.be/-75Lrhr1kyM?si=0rl11ozh_zxHwfWK

Ми памтимо: Одржано молитвено сјећање у Бањој Луци
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/mi-pamtimo-odrzano-molitveno-sjecanje-u-banjoj-luci/

Duhovno predavanje „Sveta Marija Egipćanka i mi“ održano u Lešku - Kontakt Plus
https://radiokontaktplus.org/vesti/duhovno-predavanje-sveta-marija-egipcanka-i-mi-odrzano-u-lesku/97505/

О. Дарко Ристов Ђого: Лијечиће се овај народ и од бомби и од бесмисла док постоје наши олтари

📑 Пола наше трагедије је у њима. Бомбардовали су нас и истрјебљавали, окупирали и убјеђивали да само сањамо када нас убијају и туку. Читав један космос који и даље вјерује у сопствену изузетност изузео је један народ између осталих народа и изузетно га тукао свим и свачим, не би ли нам и нерођену дјецу затровао и разболио, не би ли нас нестало са земље. Јер живимо на друму куда треба да прођу њихови тенкови и гдје треба да се копају њима потребне руде. Не мораш бити пророк да би знао да та безобзирна сила мора пропасти и то имплидирати изнутра, као стари њујоршки хотел када га руше: глад и незаситост човјека који не зна зашто живи али зна да му треба још, још, још… призваће крај Зла које се сручило и тог 24.3.1999. на Отаџбину. И свако ко мисли да ће владати српским земљама ослоњен на ту Силу, треба да зна да ће и његово стабло иструлити истим црвом.

🇷🇸 Телеграм канал Покрета за одбрану Косова и Метохије
@pokretzaodbranukosovaimetohije

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/o-darko-ristov-dogo-lijecice-se-ovaj-narod-i-od-bombi-i-od-besmisla-dok-postoje-nasi-oltari/

🔴 ИНСТАГРАМ  👈🏻
🔵 ФЕЈСБУК 👈🏻
⚪️ ЈУТЈУБ 👈🏻

✍🏻 ПРИСТУПИТЕ ПОКРЕТУ
🤝 ПОДРЖИТЕ ПОКРЕТ

🇷🇸❤️🇷🇺 ЕМОТИВНА ПОРУКА СРБИМА ИЗ ДОЊЕЦКА НА 26. ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ - пјесма Тамо далеко и захвалност нашин добровољцима. Искрено сам дирнут да обични људи у Доњецку памте и мој скромни допринос борби за истину...

ВАЛЕРИЈА ВАЉАВСКАЈА - примадона Доњецке филхармоније ❤️❤️❤️

🚀 t.me/rat1uzivo

https://youtu.be/nvqqgbwibRs?si=ujKnkaimaxZoXulY

Пола наше трагедије је у њима. Бомбардовали су нас и истрјебљавали, окупирали и убјеђивали да само сањамо када нас убијају и туку. Читав један космос који и даље вјерује у сопствену изузетност изузео је један народ између осталих народа и изузетно га тукао свим и свачим, не би ли нам и нерођену дјецу затровао и разболио, не би ли нас нестало са земље. Јер живимо на друму куда треба да прођу њихови тенкови и гдје треба да се копају њима потребне руде. Не мораш бити пророк да би знао да та безобзирна сила мора пропасти и то имплидирати изнутра, као стари њујоршки хотел када га руше: глад и незаситост човјека који не зна зашто живи али зна да му треба још, још, још... призваће крај Зла које се сручило и тог 24.3.1999. на Отаџбину. И свако ко мисли да ће владати српским земљама ослоњен на ту Силу, треба да зна да ће и његово стабло иструлити истим црвом.

Друга половина наше трагедије је у нама. Тукли су нас и затирали, рекли о нама шта мисле и желе својим бомбама, али су нам њихова "култура" и технологија, њихови патрљци идеја и имитације живота и даље дражи од нас самих. Колико дражи? Толико да нестајемо, од Владивостолка до Приједора у трци за њиховим стварима и животима. Бомбардовали су нас не би ли нас нестало и да не постоји други разлог да се поженимо и подигнемо што више дјеце - и тај би био довољан, ако смо већ инаџије ради себе и Срби и Руси у Христу. Почећемо да се лијечимо од бомбардовања, од тог прољећа смрти у тренутку када будемо дали све од себе сваки од нас да процвјетамо животом врлина у Христу. Да се раширимо као бехар на вјетру, као знак плодоносне године.

Ми за њихову трагедију не можемо да одговарамо. Дајте да бар ону нашу исправимо не дозволивши им да нас затру идејама о бесмислу живота као о његовом смислу.

Могли сте да срушите мостове и тучете болнице. Но запамтите: лијечиће се овај народ и од бомби и бесмисла докле год постоје наши олтари - од Бање Луке до Бањске.

https://youtu.be/nlY29EqVl7Q?si=lLc9UFb7-gepT0ED

https://youtu.be/yJEPUzaJF-k?si=oLj3WJAuFe8Kxcd6

21 ГОДИНА ОД МАРТОВСКОГ ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. НЕ ЗАБОРАВЉАМО!

Насиље албанских екстремиста и етничко чишћење српског становништва 17. и 18. марта 2004. године однело је неколико десетина живота, рањено је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба и других неалбанаца, запаљено више од 800 њихових домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе. Ово су званични подаци Владе Републике Србије.

Слике терора над српским цивилним становништвом, њихово исељавање са територије на којој су живели вековима, остаће заувек у сећању тада руског ратног дописника Јевгенија Баранова, данас директора Руског дома, чији новинарско-истраживачки рад на овим просторима датира од 1998. година.

Његов документарни филм „Крај. Осуђени на прогонство“, снимљен 2007. године непосредно пред једнострано проглашење независности Косова, сведочи о грубом угрожавању људских права Срба на Косову и Метохији. Фим је у истом периоду приказан на Првом каналу руске телевизије и паралелно на РТС-у. Рађен под утиском мартовског погрома, чине га јединствени кадрови који приказују бол српског становништва, деце, одраслих, али и старих, који су преживели и добро памте страхоте рата 1941-1945.

Историја о болу и недужно проливеној крви, угњетавању, погрому и геноциду српског народа се не сме заборавити!

Хвала лепо, ништа нам не треба, нећете копати. "Поглед из шуме" - једна лаичка филмска критика | Куда иде Србија
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/pogled-iz-sume-jedna-laicka-filmska-kritika.html

Митра Рељић: Мартовски погром - Сведочење из Приштине (Из књиге С душом на готовс)
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/mitra-reljic-martovski-pogrom-svedoce/

Сегодня очередная, уже 21-я, годовщина мартовского погрома 2004 года в Косово и Метохии.

Пережившие это священники потом рассказывали, что албанцы сожгли, разрушили и осквернили везде буквально все, что хотели. А то, что не разрушили, там просто они не собрались и не захотели.

Многотысячные силы КФОР просто ничего не сделали. Единственное на что их хватило это успеть эвакуировать некоторых монашествующих и священников перед толпой погромщиков. Причем где-то, как например в Архангелах под Призреном, это выглядело скорее как арест и депортация. Там немцы подъехали, приказали резко всем монахам собираться, а потом толпа разгромила и сожгла монастырь.

Приблизительно также было и с женским монастырем Девич. Только там были французы.

Хорошая подборка фотографий есть вот здесь:

https://2004.rs/

https://youtu.be/BdbeAghHsQ0?si=w7FbzqtuypvHaVso

Читав дан ми звони телефон. Зову пријатељи од Москве до Ванкувера.

- Како је тамо код вас?

Код нас као код нас. Више се овај народ брине за Београд него за себе.

Слушао сам Србе да псују богохулно, љуто, сочно, али никад Србина из Српске да опсује Србију. Она је за нас Светиња.

Брину се људи. Не говорим о политичком јазу, о друштвеном јазу. Говорим о том тешком осјећају у ваздуху, осјећају набијеном најавом насиља.

Оно не смије да се деси. Просто: ко год сутра (или ма када) прибјегне ударцу, каменици, палици - исписао се из Српства. И баш ме брига како ће неко тумачити ову поруку (а тумачиће је увијек одрично онај ко рачуна да силом може нешто постићи). "Наша је сила планинска ријека", каже Шантић, али то је сила Христа, сила Истине и Живота. Ко не схвата да је свако насиље сутра пут у амбис, слијеп је и боље да остане кући (са ма које стране био).

Шта год и ма гдје били, Срби, прије него што ма шта урадите, реците не једном већ 40 пута: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног и спаси народ српски!

Да тако иначе чинимо, гдје би нам крај био...

https://balkanclub.business/2025/eksperts/12249/

Дарко Ристов Ђого: Оном најбољем од нас, Дрина никад није била граница – Фронтал.СРБ
https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-onom-najboljem-od-nas-drina-nikad-nije-bila-granica/

Јасно је да тај тренд ширења мржње и сваљивања кривице за све лоше у Србији на Србе из Српске шире људи који желе распад српског народа на новостворену србијанску и преосталу несрбијанску нацију, али ако је смисао живота онај да се боримо да зло око нас не породи зло у нама, онда је та ситна, пакосна а свеприсутна злоба против Срба из Српске у Србији први тест на коме ће пасти оправданост побуне против декоративног издајничког псеудонационализма актуелне власти. У овом тренутку тај пинг понг бриселске власти и бриселске опозиције у Србији успио је оно што нису Милошевићеве санкције 1994: да код нас у Српској створе осјећај страха не само за Србију већ и од Србије. Ако су једине алтернативе СНС бриселски национализам и србијански грађански национализам, за нас мјеста нема ни у једном нити у другом.

У току часног поста човјек је позван да преиспита дубине свога бића: шта сам ја то урадио погрешно. Не да окривљује све друге око себе. То не значи да треба да будемо слијепи за стварност око нас. Али значи да прије него што свалимо кривицу на "Босанце", "Црногорце", "Србијанце", поразмислимо мало о себи. И попричамо са Богом. Корисно је прочитати нешто. Житија светих у преводу Врањанца, оца Јустина или бар Пролог Владике Николаја. Можемо, Његоша, Црњанског, Андрића или Дучића, Упалите свјетло - то нам је омогућио Тесла. Видите, у ономе најбољем од нас Дрина заиста није била граница.

Како политичка и друштвена температура у Србији све више кључа, све више се артикулишу најдеструктивнији пориви у људима. Деценијама, а интензивно нарочито посљедњих година, Србин је учен да се препушта најосновнијим нагонима. Данас плаћамо цех бруталне анимализације српског јавног мнења (у Пинк формату) као и оне културно ушминканије (у Н1 формату). Зато не чуди, али ништа мање не забрињава испливавање најгорих слојева људске душе, оних ћошкова које људи крију и којих се у нормалним временима стиде. Јер времена су преломна, у њима испливају и идеали али ништа мање и скривене мржње и омразе.

Ових дана је постало готово нормално да се са Србима из Републике Српске игра пинг-понг у медијима у Србији Премиса тог пинг понга је сљедећа: у питању је неки пасиван, несрећан, скучени свет коме се власт игра покровитеља и а бриселска опзиција (и што је посебно забрињавајуће све већи дио немислећих грађана) онда прихватају ту игру и острвљују се на "Босанце", "ијекавичаре", итд. Јасно је да та игра одговара и власти и опозицији. Власт наставља своју параду декоративног национализма, "брани" Србе са Косова и Метохије (које је изручила Бриселским и Охридским споразумом ОВК властима), брани Српску од напада (иако је политичку кризу изазвао њемачки колонијални управник приман у Београду), манипулише страхом људи у Српској којима није лако да се налазе између агресивног Сарајева, не баш увијек интелигентне и морално неприкосновене власти (која је, таква какве јесте, једина коју имамо), па људи инстинктивно желе да бар имају неки осјећај сигурности у Србији. Са друге стране, медијска хајка коју су НАТО медији запоечи одавно у Србији има своје дубоке психолошке коријене: сваљујући кривицу на "Босанце" и "оне тамо преко", шаље се лажна порука о томе да је за проблеме друштва крив заправо само "онај други", "примитивни", презрени дођош. Наравно, томе је доприносила и ужасна и визуелно брутална манипулација гласачима из Српске, мада и она, како је писао Данијел Симић, није могла да буде масовна јер огроман број људи уопште нема држављанство Србије. Као и у свему у политичком животу Србије данас, највише се истрајава на једноставним а нетачним поунутрашњењима кривице код оног другог. Зато се тај порив да се слика "Вучић и прекодрињци" на једној страни, а на другој студенти и грађани Србије и опозија на другој систематски шири - то је архитектура сукоба која одговара 95% актера на политичкој и медијској мапи Србије.

Оставимо сада по страни чињеницу да је оргомна већина становништа данашње западне Србије настањена из Херцеговине, Црне Горе и Босне након сеоба Срба у XVII вијеку па самим тим култрнорасистички презир према другим Србима јесте облик несвјесног аутошовинизма по свему. Само у скорије вријеме, подсјећам, своје стаовое супротстављања, рецимо, рударењу РиоТинта изнијели су Емир Кустурица, Епископ Фотије, моја маленкост. Неколицина нас "ијекавичара" нисмо ћутали ни н асваки компромис о издају Косова - у тренуцима када та тема није била у стању да изведе на протесте више пар десетина хиљада људи у Београду. Да ли треба да спомињемо да је Митрополит Амфилохије - још један знаменити ијекавичар без кога је српска савремена мисао незамислива - био вјечита опозиција свакој комунистичкој и евронатоистичкој власти у Београду, заједно са Владиком Атанасијем коме никада нико није замјерао екавицу док је по војним тамовима обилазио наше рођаке и стричеве по херцеговачком ратишту.

Срећна свима Недјеља Православља! Да нам се пост не прекида већ умножи! Да нас Господ чува! Спаси и помилуй!

Р.S. За све другаре који нас подсјећају на дешавања 9.3.1991. и њихове актере подсјетник да је једина посљедица жртава тог дана мјесто Данице Драшковић у Одбору директора НИСа. Па прије него што "зажалите за пропуштеном демократском револуцијом" или подржите Слобову Милицију, осврните се око себе и замислите над трајним насљеђем симбиозе титоизма и натоизма у коме живимо.