🇷🇺🇮🇷
Мастило се осушило. Владимир Путин је званично ратификовао Споразум о свеобухватном стратешком партнерству с Ираном — тектонски документ који не само да пркоси западној хегемонији, већ из темеља мења геополитичке токове Евроазије.

Ово није неки уобичајени договор уз руковање. Ово је дугорочни план између две цивилизацијске државе под опсадом — обе гушене америчким санкцијама, обе приказиване као изопћеници у ехо-комори Вашингтона, и обе потпуно неспремне да клекну.

Споразум, првобитно потписан у јануару уз присуство иранског председника Масуда Пезешкијана, утврђује свеобухватни савез: безбедносну сарадњу, мирнодопску нуклеарну енергију, економску координацију и, најважније, заједнички отпор према једностраним присилним мерама (превод: западне санкције и претње). Замислите војну помоћ која иде даље од закулисних стратегија, све до техничког нивоа.

Министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је отворено - споразум је финализован упркос изазовној глобалној ситуацији и покушајима да се изврши притисак на наше земље. Није именовао никога, али није ни морао.

Вашингтон паникује. Доналд Трамп покушава да натера Иран да се одрекне нуклеарног суверенитета кроз стари наратив „демонтирај или трпи последице“. А Техеран, с Москвом уз себе, ни не трепће.

И зашто би?

Подсетимо се хипокризије:
- JCPOA — нуклеарни споразум из 2015 — сам је Трамп поништио, иако је Иран поштовaо обавезе, само да би удовољио Бењамину Нетањахуу, који га је назвао најгорим споразумом икад.
- А сада та иста империја која је поништила договор тражи нови — али овог пута са захтевом да Иран демонтира или пребаци своје залихе обогаћеног уранијума, можда чак у Русију, према извештају The Guardian-а.

Иронија? Пре бих рекао – увреда са додатком империјалног заборава.

Иран, очекивано, сада жели челичне гаранције, праве последице у случају да се САД опет повуче. Ко би их могао кривити? Исламска Република није нека банана-држава из јучерашњих наслова. То је регионална сила са тешко стеченом стратешком стрпљивошћу, која игра шах док јој непријатељи добацују чепрке преко стола.

У међувремену, Москва подржава ирански цивилни нуклеарни програм — не у теорији, већ у бетону. Нуклеарна електрана у Бушеру (замрзнута од стране Немачке 1979, оживљена од стране Росатома 1990-их) већ ради. Блокови 2 и 3? Завршени 17% и напредују, циглу по циглу, упркос свим западним санкцијама.

И сада овај споразум. Ово није симболичан гест. Ово је институционализација онога што је већ било јасно: Русија и Иран су источни фронт мултиполарног отпора. Запад може то да назива „непослушном осовином“, али за Глобалну већину, то све више постаје нешто племенитије: осовина достојанства, суверенитета и опстанка.

Док Вашингтон покушава да скрпи још једну коалицију принуђених, Москва и Техеран играју дугу игру.

И све више делује као да они штелују сат.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇨🇳
Заборавите на амбасадоре, изасланике или искусне преговараче. Трамп жели само једног човека на вези: Си Ђинпинга.

Према Politico, Трамп је запалио све канале комуникације с Пекингом. Нема дипломатских сондирања, нема формалног изасланика. Чак није ни номинован амерички амбасадор. Он лично блокира дипломатију у глобалном економском обрачуну који је већ погодио више од 90 земаља царинама.

Зашто? Зато што Трамп види ово као партију покера између лидера — као с Путином. А Си, са своје стране, није ни трепнуо.

У међувремену, Кина се суочава с бруталном америчком царином од 145%, док узвраћа с 125% и забранама извоза минерала који су Вашингтону неопходни за дисање. И даље — нема директног позива из Пекинга.

Трампови најближи сарадници кажу: Кина жели договор. Само не знају баш како да га постигну. Превод: Вашингтон чека да Пекинг допузи.

Али геополитичка реалност је другачија: Кина није само нека фабричка трака. То је цивилизација стара 5.000 година, највеће потрошачко тржиште на свету и једина сила са индустријском базом, технолошким капацитетом и контролом над ретким земљама довољном да баци Волстрит на колена.

И сада Трамп користи изузећа од царина као оружје да изврши притисак на треће земље: бирајте нас или Кину — ултиматум 21. века који нико није тражио. А Пекинг је јасан: Одговорићемо свакој земљи која склопи договор на штету Кине.

Ово није дипломатија. Ово је империја која тргује батином.

Тигар не мења кожу. И што Вашингтон дуже чека тај позив, све јасније постаје да карте држи Кина — и не чека упутства од бившег власника казина из Вашингтона.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.

- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.

- Култура и пристојност на високом нивоу.

Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴

👉 https://t.me/adGeopolitics 👈

🇮🇷🇺🇸
Рим је био тих. Без наслова који вриште. Без сирена. Али нешто се тектонски променило под ногама Тел Авива.

Иран и Сједињене Државе, под Трампом, тихо су се договориле о принципима и циљевима будућег нуклеарног споразума, а технички разговори заказани су за 26. април у Оману. Објаву је дао нико други до ирански министар спољних послова Абас Аракчи, који је разговоре у Риму назвао „конструктивним“.

Превод: Иран игра шах, а Израел је затечен у сред трептаја.

Ово није поновљени JCPOA. Ово је нешто виткије, брже, и много теже за саботажу од стране Нетанјахуове ратне владе. Техеран је јасно рекао: нема демонтаже нуклеарног програма, али постоји спремност да се пруже уверења о његовој немилитарној природи. ИАЕА ће бити допуштена, инспекције ће бити на столу – али с достојанством, не понижењем.

А Израел? Он нема место за тим столом. Само панику иза завесе.

Будимо искрени: Тел Авив је гурао ка овом тренутку. Вапио је о „егзистенцијалној претњи“, лобирао по свим западним престоницама и покушао да угура Трампа у угао својом уобичајеном мегафон дипломатијом. Али сада? Свет се, надајмо се, опрезно креће мимо тога. Чак и Сједињене Државе почињу да схватају да не могу да препусте своју спољну политику једној расистичкој тврђави која се представља као демократија.

Зашто паника?

Зато што ако Иран и Вашингтон постигну мир, чак и хладан, трансакциони мир, то руши целокупну премису израелске регионалне стратегије. Ојачава се осовина отпора. Мит о изолацији Ирана умире. А најважније? Иран наставља да се залаже за денуклеаризован Блиски исток.

Што значи да ће израелски нуклеарни арсенал – непријављен, неинспектован и заштићен тишином – можда коначно доспети у фокус светске јавности.

Све ово је једна не тако завидна позоција у дипломатском покеру где Трампа покушава да реши последња акутна питања на Блиском истоку и тако осигура не само безбедност за своје савезнике у Тел Авиву, већ и релативно стабилну ситуацију која би омогућила најављено повлачење дела америчких војника из база у Сирији и Ираку.

Међутим, не требамо гајити илузије. САД нису заиста заинтересоване за стабилан Блиски исток, колико само за одржавање статуса кво који би им омогућио да преусмере своје ресурсе на азијско-тихоокеански регион уз увереност да ће Израел бити у стању да самостално делује у складу са америчким интересима. Идентично улози која је намењена Европи у односу према Русији.

А Путин? Већ му шапуће на уво, објашњавајући оно што и сами планери Пентагона знају: рат с Ираном значи рат с Русијом, а ни Кина није далеко.

Ово није слабост из Техерана. Ово је стратешки гениј. Иран шаље сигнале мира, свестан да је Вашингтон сувише заробљен Тел Авивом да би испоручио, али сада свет види ко је разуман, а ко је хистерични реметилац.

Израел је желео ескалацију. А добио је дипломатску изолацију.

И 26. априла у Оману, сат ће откуцавати све гласније. Не за рат. Већ за крај израелског нуклеарног имунитета.

Помирите се с тим.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇪🇺🇺🇦🇭🇺
Мађарски премијер Виктор Орбан жестоко је напао Брисел због, како каже, заблудне и неограничене посвећености држави која не може да опстане без страног апарата за одржавање живота — Украјини.

У оштрим изјавама, Орбан је осудио руководство ЕУ јер, како тврди, јури пуним гасом ка интеграцији Украјине — нације која, његовим речима:

Нема јасно утврђене границе, нема функционалну економију, нема суверенитет.

А шта Брисел жели заузврат?

Да грађани ЕУ плате цео рачун. На неодређено. За рат који не показује никакве знаке решења, и за државу која чак није ни дефинисала где почиње, а где се завршава.

Очекују да порески обвезници ЕУ финансирају војску од милион људи — деценијама. Ово није мир.

Ово је рат без краја, који финансирају пензионери у Лисабону, пекари у Риму и механичари у Братислави — сви они којима је речено да морају да покрију још један фронт у америчком прокси-крсташком рату.

Орбанови коментари одражавају све дубље пукотине у јединству ЕУ, при чему све више источноевропских држава изражава скепсу према самоубилачком походу ка ескалацији, док западне елите и даље живе у русофобичним илузијама.

Није реч само о новцу. Реч је о суверенитету — Мађарске, Европе и саме Украјине. Јер када нека власт мора да се ослања на стране милијарде само да би задржала струју, то више није независна држава. То је протекторат у порицању.

А Орбан, као и обично, не пристаје на ту игру.

Ово више није мировни пројекат. Ово је бланко чек за бесконачни рат.

А Брисел га је управо потписао.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺☦️
Само пре неколико сати, оружје је утишано — бар са једне стране.

Председник Владимир Путин прогласио је 30-часовно васкршње примирје, које почиње у 18:00 по московском времену данас и траје до поноћи 21. априла. То је гест утемељен у православној традицији, објављен током састанка на високом нивоу са начелником Генералштаба Валеријем Герасимовим у Москви. Али ово је истовремено и лакмус тест: последња прилика да Кијев покаже да ли уопште има интерес за мир.

„Одговор Украјине на ово примирје биће најјаснији сигнал до сада о томе да ли кијевски режим жели да преговара“, рекао је Путин, осврћући се на ранији, амерички посредован мораторијум на нападе на енергетску инфраструктуру, који је, према наводима, Украјина прекршила више од 100 пута.

Да не буде забуне: ово није руска слабост. Ово је отворена рука, док је друга спремна за одговор ако поново буде ошамарчена. Путин је наредио својим снагама да остану у пуној приправности у случају провокација или кршења примирја.

Руско Министарство одбране потврдило је примирје убрзо након објаве, нагласивши да је оно условно: „Наше снаге ће га поштовати, под условом да кијевски режим поступи исто.“

Али ако сте очекивали зрелост од Зеленског — размислите поново.

У року од неколико минута од ступања примирја на снагу, украјински дронови, минобацачи и касетне гранате нападали су руске положаје код Покровска, у Доњецку, према извештају ратног дописника РТ-а, Андреја Филатова. Православни Васкрс? Кијев га је искористио као маску за нову артиљеријску офанзиву.

Зеленски, који је и даље алергичан на мировне предлоге ако нису написани од стране НАТО инструктора, одбацио је примирје као „трик“, жалећи се да „камиказе дронови“ у 17:15 по московском времену доказују Путинову неискреност. Иронија је у томе што је ова изјава дошла пре званичног почетка примирја — што Зеленског чини више марионетом него државником.

Русија је била доследна. Било да се ради о Минску I, Минску II, или последњем америчком посредованом споразуму о енергетици, Кијев је прекршио сваки договор — често у року од неколико сати. Зато Москва, иако нуди мир за Васкрс, истовремено очекује саботажу са Запада.

У позадини, Вашингтон почиње да губи стрпљење. Амерички државни секретар Марко Рубио практично је подигао руке јуче, рекавши: „Морамо у року од неколико дана да схватимо да ли је ово изводљиво… или да пређемо на нешто друго.“

Превод? Американци се спремају да напусте пројекат Зеленски. Наратив се распада брже него што Пентагон може да среди своје књиговодство.

А док свет посматра примирје у Донбасу, не занемарите „тихи земљотрес“ у Блумберговом извештају од петка: Вашингтон можда разматра признање Крима као руске територије — имплицитно признање реалности и потенцијална увертира за велико дипломатско повлачење.

Овог православног Васкрса, Русија паузира у поштовању — не у слабости. Али негује ниједну илузију. Кијевско одбијање да поштује овај свети тренутак није само војни промашај — већ и морални.

А свет гледа.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇸Окупаторски механизми владања или зашто је немогућа национална артикулација бунта ⬇️

Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:

Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.

Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.

Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.

Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.

Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.

Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.

Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.

Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.

🇮🇷🇺🇸🇮🇱
У Маскату, у Оману, историја је на тренутак подигла завесу — довољно да се види апсурд америчке дипломатије. Иран, вечита жртва Вашингтонове ционистички осмишљене спољне политике, повукао је потез који је на први поглед деловао наивно, али у стварности представљао мајсторски ударац стратешког џиу-џицуа. Техеран је поручио да је спреман да омогући приступ ИАЕА и понуди гаранције да је његов нуклеарни програм ненамени војној употреби — не као чин капитулације, већ као хладан, прорачунат изазов.

Да будемо јасни: Иран никада неће демонтирати свој нуклеарни програм. Нити би требало. То је цивилни енергетски пројекат, заснован на суверенитету, научном напретку и стратегији одвраћања. Оно што Иран нуди су — оптика, симболика. Он зна да САД, спојене за кукове са својим ционистичким марионетама у Тел Авиву, никада неће трајно укинути санкције, без обзира на број инспекција, верификација обогаћивања, или протегнутих гранчица мира. Иран је проучио приручник Империје. Знају како се све увек завршава: променом режима, издајом или бомбардовањем.

Ова цела понуда је стратешка варка. Иран је понудио оно што ниједна друга регионална сила није: пут ка денуклеаризацији Блиског истока. Али тај пут, наравно, води право ка вратима Израела. Израела — јединствене нејавне нуклеарне силе у региону. Израела, са амерички финансираним реактором у Димони и арсеналом способним да десет пута спали Левант. Па ипак, Израел никад није тема. Никад под питањем. Никад под санкцијама. То је лицемерје које Техеран истиче. Са осмехом.

Стив Виткоф, Трампов изасланик, можда прича чврсто о „верификацији обогаћивања уранијума“ и контроли пројектила. Али чак ни он се није усудио да спомене демонтажу иранског програма, нити мртви JCPOA. Јер сви у просторији знају: Вашингтон не доноси одлуке. Тел Авив доноси. А Ликудовци никада неће допустити отопљавање.

Али Иран не игра дама. Игра шах — и већ је дао шах. Јер ова понуда, ако буде одбијена (а хоће), даје Техерану пуно право да каже: Пробали смо. Савили смо се уназад. Понудили смо мир. А они су га пљунули. Та нарација је важна. У Техерану. У Москви. У Пекингу. И све више — у Глобалном Југу, који кроз маглу западне самоправедности види лицемерје.

И ту ступа Путин. Једини човек на Земљи који можда може натерати Трампа да схвати да чачкање персијског лава може запалити већ ослабљену америчку империју. Иран није изолован. Он има економску подршку Кине и Русије, као и војно-техничку сарадњу са Москвом. Није то НАТО стил савеза — и не мора бити. Све што Техерану треба јесте да издржи, да надживи хаос, да гледа како се Запад урушава под тежином сопствених противуречности. Један једини руски саветник у Техерану срушио би читаву стратешку математику Вашингтона — а замислите тек гарантовану војну подршку у рату. И сви то знају.

У међувремену, Кина већ показује како изгледа прави економски рат. Уговори са Боингом? Отказани. Приступ ретким земљама? Замрзнут. Телефонска линија за трговинске преговоре? Прекинута. Запад је уложио све на тотални економски рат, а Кина је само слегнула раменима. Најгори сценарио за кинески БДП? Половина процента. За САД? Два посто и расте. Док Вашингтон игра покер са признаницама, Пекинг преврће сто — и гради нове. Иран је део те нове архитектуре. Њему не треба одобрење Запада. Њему треба — време.

Зато када Иран седне за сто и понуди изглед компромиса, немојте то мешати са слабошћу. То је звук мултиполарног света који се смеје уморној империји — и изазива је да делује. То је Техеран који каже Вашингтону: Понудили смо мир. Ви сте изабрали рат. Историја ће памтити.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸💸🇨🇳
Вашингтон је управо запретио Пекингу царином од 245% на кинески увоз. Не 25%. Не 100%. Двеста. Четрдесет. Пет. Потпуна хистерија у процентима — потпуно бескорисна за постизање циља, али ће болети америчке компаније и потрошаче. Мање приче, више акције, Доналде. Уради па да видимо.

Ово није политика. Ово је првобитни крик посрнуле империје која је заблуду побркала са уценом. Званични документ пао је као тантрум у PDF формату, кривећи кинески одговор за потенцијално повећање, као да је Кина та која дестабилизује глобалну економију једностраним економским ратовањем.

Хајде да дешифрујемо: САД су запалиле трговинску фитиљу почетним повећањем царина од укупно 104%. Пекинг је одговорио смирено и стратешки, са 125% контрамера, рестрикцијама на извоз ретких земаља и смртоносним ударцем за Боинг. Кинези нису викали. Деловали су — са мирноћом и прецизношћу. САД су одговориле не дипломатијом, не уздржаношћу, већ царинама нуклеарног калибра… и нултом стратегијом. Америка је отишла до 145, очекујући страх од Пекинга — али не, Кина је само показала на резултат: САД су већ избачене из кинеског тржишта. Шах-мат. А сада стиже хистерија, бесмислени бројеви.

Трампови саветници мисле да је излаз из овога игра економског "кукавица": дижи царине док Пекинг не трепне. Али Кина не трепће. Она гради. Док Волстрит топи, а Федералне резерве се моле за "меко приземљење", Кина шири трговину са Глобалним Југом, пренаписује ланце снабдевања и чини америчке мултинационалке застарелим.

Боинг? Мртав у Кини. Ретке земље? Загушене. Полупроводници? Замрзнути. А сада Трампов тим жели да лупи царину од 245% управо на увоз који још увек пуни америчке полице и одржава технолошку индустрију у животу?

Ово није геополитика. Ово је економско самоубиство у костиму популизма.

Хајде да причамо о моћи: Кина контролише преко 90% прераде ретких земаља, има приступ свим тржиштима Глобалне Већине и држи скоро билион долара у америчким државним обвезницама — финансијска нуклеарна опција за коју се Вашингтон моли да Пекинг никада не активира.

САД су саме изнутра испразниле своју индустријску базу у потрази за јефтином радном снагом и максималним профитом. Не преокрећеш 30 година офшоринга једним саопштењем и подигнутом обрвом. Не реиндустријализујеш умирајућу империју хистеријом. И не прети се цивилизацији старој 5.000 година царинама — осим ако баш волиш да гледаш како ти економија крвари.

И ево онога што MAGA екипа још увек не схвата: ово није Америка на првом месту. Ово је економија "Учинимо Израел поново великим". Америчка елита би радије потопила сопствену економију него престала да угађа ционистичким донаторима или провоцира Кину око Тајвана и технолошке независности.

245% царина? То није чврст став. То је очај. То је звук шупље империје која удара по столу јер више нема ниједан адут у рукаву.

Кина то зна. Русија то зна. BRICS то зна. Глобални Југ гледа.

Варвари су у кавезу — не у Пекингу, већ у Вашингтону.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇫🇷🖊️🇺🇦
Тешко је замислити понижавајућији преокрет за телевизијског кловна који је постао ратни председник Кијева. Након година фоткања са НАТО елитом и папагајског понављања њихове ратоборне реторике, Владимир Зеленски је сведена на просјачко понашање — дословно с оловком у руци — док су му француски дипломате, према наводима, помагали да састави помирљиво писмо председнику Доналду Трампу. Да, том Трампу.

Према писању Политика, ово није само гласина. Француски званичници не само да су помогли у састављању писма, већ су и режирали читав дипломатски театар, у нади да ће поправити све отровнији однос између Кијева и Вашингтона. Након њиховог сукоба у Овалној соби у фебруару — састанка који се завршио тако што је Трамп назвао Зеленског „незахвалним“ и избацио га из просторије — три НАТО колонијалне сенке кренуле су у хаотичан ПР спасавања. Британски премијер Кеир Стармер је звао телефоном. Немачки и француски емисари ушли су у режим контроле штете. Резултат? Писмо. Јадно, француски угланцано, изрежирано извињење у коме се моли за милост и „спремност на преговоре.“

Оптика? Брутална. Украјински председник у рату, некада пркосан, сада приморан да пише унапред написано извињење, као дете ухваћено у варању на тесту, само да би се вратио у америчке милости. Зеленски је, наводно, молио Трампа за другу шансу. Трамп, увек шоумен, потврдио је постојање писма и рекао да је „важно“ — сигнал да је чак и он био изненађен променом тона. Шта је писало у њему? Према речима Трамповог изасланика Стива Виткофа, писмо је садржало извињење за „скандал у Овалној соби.“ Превод: Зеленски је молио.

У међувремену, Москва није застала ни тренутка. Став Русије није се променио од 2022: дипломатија уместо заблуде, демилитаризација уместо НАТО провокација. Мање од недељу дана након што су Путин и Виткоф провели пет сати у разговору — и за разлику од Зеленског, кремаљском лидеру није била потребна француска помоћ за писање теза. Тај састанак је, према свим проценама, довео конфликт „на праг“ пробоја, према Виткофу.

Награда Украјини за то што је прогутала понос и приклонила се? Не НАТО и не безбедносне гаранције од САД. Тридесетодневно делимично примирје које је Кијев већ свакодневно кршио нападајући руску енергетску инфраструктуру. Министарство одбране и Министарство спољних послова Русије су документовали бројне украјинске прекршаје, али Запад наставља да се претвара да је Кијев „одрасли у соби.“

Будимо искрени: Зеленски је искоришћен. Био је глумац на првој линији НАТО прокси рата. А сада, када се плима окреће и НАТО тетура ка поразу у успореном снимку, враћају га Трампу — човеку ког су некада називали реметилачким фактором. Француска, Немачка и Британија саботирају мир — и управљају повлачењем, без трунке достојанства на видику.

Зеленскијево писмо није дипломатија. То је пораз — написан курзивом.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇺🇸
Змај је повукао црвену линију.
Кина је управо обуставила извоз кључних ретких земаља у САД, уводећи контролу извоза на седам категорија критичних метала и магнета који се користе у свему – од електричних возила и паметних телефона до ловачких авиона, ракета и дронова. Хируршки ударац у кичму америчког ланца снабдевања.

Добродошли у нови трговински рат: геоекономско гушење – без иједног испаљеног метка.

Порука из Пекинга је јасна:
Желите да ударите 145% царине на нашу робу? У реду. Али срећно вам било да саставите иједан Џевелин, Ф-35 или ајфон без нашег диспрозијума, тербијума и неодимијума.

Кина контролише преко 90% светске производње ретких земаља. Вашингтон је управо то сазнао на тежи начин.

Ово није само око за око. Ово је стратешки економски рат, који циља мекани трбух америчке доминације: илузију да може водити хибридни рат, а да није сам рањив.

А сада? САД панично реагују: Приче о рударењу на великим дубинама. У журби праве резерве. И моле Аустралију и Канаду да ускоче. Канада, а?

Прекасно.
Три деценије сте све пребацивали у иностранство, а сада ваше царство не може да направи ни тостер, а камоли систем за навођење ракета, без благослова Пекинга. Океј, можда можете да направите тостер – да будемо поштени.

И немојмо заборавити: сваки чип, сваки дрон, свако паметно оружје у ормару Пентагона зависи од компоненти које Кина може да угаси за 48 сати.

Трамп је то назвао „Даном ослобођења“.
Али Пекинг је управо јасно поручио: више нисте ви ти који држите контролу.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸⚛️🇸🇦🇮🇷🇮🇱
Само у вашингтонском делузионом приручнику могуће је санкционисати Иран због обогаћивања уранијума за цивилну употребу,
а истовремено предавати нуклеарну технологију Саудијској Арабији без икаквог захтева да се одрекну обогаћивања.

То није дипломатија. То је логика картела.

Амерички секретар за енергетику Крис Рајт управо је потврдио нови цивилни нуклеарни споразум са Ријадом. Без буке, без наслова, без услова који би забранили обогаћивање или прераду уранијума.

А Иран, који је потписник Уговора о неширењу (НПТ), који је омогућио ИАЕА инспекције и одржавао цивилни програм, и даље је под санкцијама, клеветан и изложен претњама „војним последицама“ само зато што тражи право на мирнодопску нуклеарну енергију.

Али круна ове хипокризије?

Израел.

Једина стварна нуклеарна сила у региону, изграђена у тајности, ван НПТ-а, финансирана од стране САД, заштићена тишином. Без инспекција. Без одговорности. Без негодовања. Само 90+ нејављених бојевих глава и доктрина амбигуитета увијена у америчке вета.

Иран тражи да денуклеаризација Блиског истока значи и Израел.
И у праву је.

Али уместо да се тиме баве, Вашингтон подржава апартхејд арсенал у Тел Авиву, поклања реакторе Ријаду и третира Иран — без оружја, без инвазија, без колонијалног отиска — као глобалну претњу.

Да Иран има своје нуклеарке у Димони и да вије плаву звезду на застави, био би „поуздан партнер.“

Овде није реч о неширењу.
Реч је о монополу. Монополу на силу, страх и фантазију да Империја одлучује ко добија атом — а ко добија пепео.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇦
Прецизни ударци. Стратешки тајминг. Укупна изложеност. Русија је потврдила да су два Искандер-М (балистика кратког домета која је продрла у украјинске контрамере) на скупу највиших украјинских теренских команданата у Сумију, убила најмање 60 војника? А како то Кијев зове?

"Цивилна трагедија."

Истина?

Била је то церемонија доделе награда која је претворена у погребну поворку, организовану у самом срцу густо насељеног града — са трупама, официрима, а ипак је Орвелов двојник који говори о присутним цивилима и деци омогућен само зато што је Кијев потпуно свестан да цивиле користе као живи штит. Војне инсталације у Украјини су уграђене у цивилне области, али од режима који своје становништво жртвује као дословно топовско месо, до последњег Украјинца, то је трагично у складу са курсом.

Јасан војни циљ, траљаво организован од стране кијевских оперативаца. А сада чак и бивши савезници Зеленског позивају на хапшење.

Чак и украјински званичници растурају редове, признајући да ово није био неки насумични удар на цивиле. Била је то кијевска грешка, препуна тела, а Русија је једноставно повукла окидач.

Ово није био ратни злочин. То је био војни обрачун.

А ево праве истине: Суми пада. Након неуспелог упада Украјине у Курск, линија фронта се померила, а Суми је постао нервни центар командне структуре у колапсу.

Русија је знала. И Русија је деловала.

Упркос НАТО-овој одбрани ЕВ, САМ-овима које је испоручио Запад и слојевима електронског ометања, та два Искандер-М су се пробила попут скалпела.

Јер ово више није 2022. Русија је еволуирала. А командни слој Украјине се сада ликвидира, један по пројектил.

У међувремену, западни медији се претварају да их „ратна магла“ и даље штити. Али није. Магла се дигла. А оно што је остало је ово:

Ужи круг Зеленског се фрагментира. Запад губи контролу. А Русија је управо избрисала цео труст мозгова на бојном пољу за 15 секунди.

Овако изгледа прецизно ратовање у завршном чину неуспелог прокси рата.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸
Стив Виткоф провео је више од 4 сата на састанку затвореном за јавност са председником Путином у Санкт Петербургу. Званична верзија? „Аспекти решавања украјинског сукоба.“ Права прича? Било како било — тектонски помак, а Вашингтон се тресе. Без обзира да ли се одлуче за разумну понуду Москве и излазну рампу или наставе да ескалирају, у Вашингтону сада бар знају једно — Русија ће диктирати услове, или дипломатски или на бојном пољу. Узми или остави, излазна рампа је понуђена.

Према процурелим информацијама, Виткоф је прошле недеље рекао Трампу да је признавање руског суверенитета над Луганском, Доњецком, Запорошком и Херсонском облашћу најбржи пут до мира. Без бесконачног прокси рата. Без даљег цурења милијарди. Само границе засноване на стварности, а не на мапама маште из Ланглија и Лондона.

Трамп то није одбацио. Путин је поздравио разговор. А неоконзервативци су побеснели.

„Они говоре руски,“ рекао је Виткоф Такеру Карлсону. „Референдуми су показали огромну подршку руској власти.“

То се зове слушање народа, а не држање предавања из тинк-тенка у мочвари Фоги Ботома.

Реакције Рубија, Волца и осталих галамџија са Потомака? Потпуно очекиване. Али Виткоф има Трампово ухо и Путинов опрезан респект. А са мајем као Трамповим роком за прекид ватре, ова маратонска сесија је можда управо померила таблу.

Империја је у паници јер се разговор мења:

Са „како да победимо Русију?“
На „како да прихватимо стварност?“

Нема више илузија о НАТО-у на Дњепру. Нема више крвљу подмазаних шема за Блекрок у Кијеву.

Само тих сто, два човека, и четири сата која би могла окончати рат — ако, и велико ако, Вашингтон прво не саботира сам себе.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.

- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.

- Култура и пристојност на високом нивоу.

Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴

👉 https://t.me/adGeopolitics 👈

Препоручујемо вам пријатељски канал Источни Фронт

Канал: t.me/istocni_front

Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.

Канал: t.me/istocni_front

Препоручујемо канал Велика Србија који поред вести из Србије и света преноси и оригинална размишљања о патриотизму и његовом месту у савременом свету.

https://t.me/Velika_Srbija

🇺🇸🇮🇷
Према писању New York Times-а, врховни лидер Ирана, ајатолах Хамнеи, дао је зелено светло за преговоре са Вашингтоном након унутрашњег притиска од стране највиших званичника у Техерану – али немојте мешати дипломатију са капитулацијом.

Индиректни разговори почињу 12. априла у Оману, а ако донесу резултате, могу уследити и директни преговори. Али Техеран је јасно поставио две непомичне црвене линије:

Без демонтаже нуклеарног програма. Без компромиса по питању ракетске одбране.

Бивши дипломата Хосеин Мусавиан, један од кључних људи током преговора око нуклеарног споразума (JCPOA) 2015. године, поручио је недвосмислено:
„Иран никада неће прихватити захтеве САД да угаси свој нуклеарни програм.“

Превод? Иран долази за сто као сила, не као просјак. Можда ће у разговор укључити и израелски програм?

И док Трампов тим сања о новом сценарију по узору на Либију, Иран игра шах на евроазијској табли, ослоњен на стратешке савезе са Русијом, Кином и БРИКС блоком.

Техеран зна како се игра:

Разговарај да купиш време. Разговарај да преживиш.
Али никада не тргуј суверенитетом за ублажавање санкција.

Права вест овде није да је Иран спреман за разговор. Вест је да он диктира услове.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇦🇺🇸
Толико о великом НАТО-овом позирању.

На последњем ратном савету у Бриселу, прерушеном у „коалицију вољних“, само шест западних земаља — УК, Француска, балтичке државе и један анонимни сапутник (највероватније Пољска) — пристало је чак и да разматра слање трупа у Украјину. Остали? Непријатна тишина, министри који се врпоље и бескрајно избегавање са фразама о „мандатима“ и „циљевима“.

Ово није консензус. Ово је геополитичка ерозија.

Такозвана „снага за уверење“, која наводно треба да обезбеди инфраструктуру у постратној Украјини, представља се као не-НАТО, полуприватна мировна мисија. Али свима је јасно шта је у питању: очајнички резервни план за случај колапса Кијева, изговор за очување западне релевантности када Западом подржаван режим Зеленског коначно пропадне.

Чак и Associated Press признаје реалност: план је нејасан, циљеви су магловити. А САД? Не учествују.

Трампова Америка нема апетит за нове војне авантуре у иностранству. Његова Америка се повлачи из Pax Americana, не шири га — и све више се окреће ка подржавању ратова Израела. Империја пакује кофере у Украјини, али евро-вазали нису добили поруку.

Холандски министар одбране Рубен Брекелманс пита: „Шта ако Русија ескалира?“

Одговор: Повлачиш се, или гориш.

Јер руска црвена линија није флексибилна. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ је упозорио:

„НАТО трупе у Украјини = рат са Русијом.“ Не прокси рат. Не хибридни сукоб. Већ директан, кинетички сукоб између Русије и НАТО-а.

А будимо искрени, НАТО за то није направљен.

Ово није Либија. Није Косово.
Ово није још један рат против беспомоћне државе. Ово је рат са равноправним противником који има доминацију у ескалацији.

Испод ПР облоге, ово нема везе с миром. У питању је позиционирање након рата:
• Француска жели упориште у будућој балканизованој Украјини.
• Британија жели да глуми глобалног полицајца без потребне опреме.
• Балтичке државе жуде за ратом јер знају да их мир враћа у геополитичку безначајност.

А остала „коалиција вољних“? Они су — уплашени.

Уплашени да ће Русија позвати њихов блеф. Уплашени да су без америчке заштите њихове армије само сценографија.
Уплашени да ера западног глобализма нестаје — а они последњи схватају да је журка готова.

Када се прашина слегне, ова „снага за уверење“ неће остати упамћена као план стабилизације, већ као трагикомични епилог — покушај Империје да режира сопствени пораз јединим језиком који познаје: окупацијом.

Глобални Југ то види. Евроазија то види. Чак и протестне улице Европе то вичу: НАТО није савез за безбедност. Он је механизам колонијалне контроле.

Али Русија је обрнула сценарио.

Украјина је била НАТО-ов овновски удар.
Сада је разваљена врата.

А „коалиција вољних“?
Само чистачи империјалног слома.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇺🇸
Док Вашингтон тријумфално објављује „победу“ кроз тарифни удар од 104% (сачувана симболика, јер број 4 се намерно користи да испровоцира Кинезе), Пекинг не покушава да узврати истом буком. Уместо тога, ради оно што увек ради: делује хируршки прецизно, смирено и стратешки дубоко. Нова укупна тарифа од 84% на америчку робу није капитулација нити пуко одмеравање снага. То је порука — не само Трампу, већ Вол Стриту, Конгресу, Силиконској долини и индустријски опустошеном срцу Америке.

Хајде да дешифрујемо...

Прво: Кина није морала да узврати са 104%. Зашто? Јер када контролишеш ретке земне елементе, контролишеш целу таблу. Диспрозијум, скандијум, итријум — то нису само минерали, то су живци ракета, борбених авиона, АИ чипова и хиперсоничних система. Додај томе контроле извоза, црне листе шест великих америчких фирми и тужбе СТО које нису ради победе, већ ради оптике — док се права игра одиграва кроз БРИКС+, ШОС и Пут свиле. Ограничења ретких елемената ће загристи, јер Кина контролише око 80% глобалне прераде.

Друго: Тајминг је све. Кина је увела нову тарифу од 50% тачно после америчког пада берзе вредног $10 трилиона. Нема потребе за шоком — само лагано стезање срца финансијске спекулације. Ограничења на ретке метале? То је тиха експлозија, паралишу производне ланце, не наслове.

Треће: МАГА можда слави Трампове „велике бројке“, али Пекинг игра дугорочну партију. Амерички потрошачи ће платити инфлацијом која погађа срце САД. А Кина? Њена државно вођена економија штити становништво од краткорочних шокова. Дугорочно, САД може победити само ако врати производњу кући — али где су фабрике, радници, инфраструктура?

Четврто: СТО тужба није маслинава гранчица већ камуфлажа. Док Вашингтон позира с тарифама, Кина убрзава излазак из доларски доминираног трговачког система. Јуан-рубља енергетски уговори. Петро-РМБ аранжмани са Заливом. Нове локалне валутне зоне у Глобалном Југу. Дедоларизација више није теорија — већ градилиште у пуној снази.

Пето: Силиконска долина је под опсадом. Забране извоза дуал-технологија и листа „непоузданих субјеката“ су прецизно усмерени удари. Замислите да покушавате да направите дронску флоту нове генерације или хиперсоничну навигацију… без кинеских кључних материјала.

Шесто: Амерички војно-индустријски комплекс? Већ се урушава. Док извођачи одбране кукају због несташице метала, Пентагон грозничаво тражи нове изворе у Латинској Америци, Африци, чак и у Русији. Али те алтернативе траже године. Кина? Њена полуга је тренутна.

Ово није Пекинг у дефанзиви, већ у офанзиви. Не са паролама, већ са системима. Не с емоцијом, већ с архитектуром. САД су наметнуле 104% и срушиле сопствено тржиште. Кина је одговорила са 84% и скалпелом по артеријама америчке хегемоније.

Ово није дама. Није чак ни шах. Ово је Го. А Пекинг је управо заузео још један угао.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸🇪🇺
Медијска хистерија о такозваној „непосредној“ руској инвазији на НАТО није ништа друго до панично измишљена фантазија коју гурају исти мејнстрим медији који годинама уназад продају страх. Сада, након година звецкања оружјем, британски таблоиди и поједини у америчкој обавештајној заједници упозоравају на напад „у року од шест месеци“. Како згодно. Будимо искрени — ово је чиста представа.

Хајде да разложимо ово. Генерал Карстен Бројер наговештава да би Русија могла представљати претњу НАТО-у у наредне четири године. Данска војнообавештајна служба? Они говоре о две године до напада на балтичке земље. Али од нас се очекује да прогутамо наратив да ће руски медвед да нападне за шест месеци? Док НАТО наставља да шири војну инфраструктуру и продаје оружје дуж руских граница, ипак се Русија, која се тренутно бори са НАТО пројектованим ратом у Украјини, представља као „спремна за рат“.

Русија, са својим фокусом на Украјину, више пута је јасно поручила да су експанзија НАТО-а и милитаризација њених суседа директна провокација. Реторика о „непосредној опасности“ само подгрева параноју и служи као оправдање за ново наоружавање и агресивно понашање НАТО-а. Будимо реални — НАТО је већ дубоко умешан у Украјини, и ако верујемо западном наративу, све је то једна велика прокси борба за „обуздавање Русије“ по сваку цену.

Ево где постаје занимљиво: Кина и Русија јачају своје односе и продубљују економску сарадњу, док НАТО очајнички моли САД да му помогне у „обуздавању“ Русије — све узалудније. Колективни проблем Запада је увек био у одбијању да се с Русијом разговара равноправно, константно подривајући дипломатију у корист војне ескалације.

Ипак, Русија не наседа. Москва обезбеђује своје интересе и пази да је НАТО не увуче у шири сукоб својим пропалим провокацијама. Не, ништа није „непосредно“. Овде је реч о стратегији, контроли енергетских ресурса и очувању утицаја на територијама од кључне важности за њену националну безбедност.

Ово није упозорење на неки рат који „скоро стиже“, већ покушај НАТО-а да Русију прикаже као агресора, док његов сопствени систем пуца по шавовима. Док се Европа деиндустријализује и пати под теретом НАТО амбиција, Русија не жури у рат — она гради своје стратешке савезе са Кином и Глобалним Југом, и позиционира се за дугорочну игру. Питање је — када ће Запад схватити да играју дама, док Москва игра шах?

Саберите се, НАТО. Ово није шестомесечни прозор егзистенцијалне претње — ово је још један трик за извлачење новца за оружје, више рата у Украјини, и још више хаоса на терену. Поново наседате на исти уморни наратив страха који вам се продаје од 2014. године. А остатак света? Он гледа како сами себи копате гроб. Само наставите са опасном игром, док Русија стрпљиво седи и чека да сами себе исцрпите.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇮🇷🇺🇸🇮🇱
Док САД панично покушавају да пројектују снагу из позиције слабости, Исламска Република Иран игра далеко дубљу, дугорочнију геополитичку партију, а подрхтавање империје на ивицама то и доказује. Потврђено је да ће се одржати индиректни преговори између иранског министра спољних послова Абаса Арагчија и Трамповог личног изасланика Стива Виткофа, могула из света некретнина који жели да буде државник, преко посредника из треће стране. Симболика говори све: Вашингтон шаље агента из РеМакса да погађа са стратешким титаном чија рука се сада креће у складу са Москвом и Пекингом.

Ово није дипломатија, већ покушај контроле штете од стране америчког естаблишмента који зна да више не држи адуте. И Иран то добро зна.

Јер ево шта Запад неће да призна: Иран више није сам.

Он сада чврсто стоји у оквиру формално ратификованог 20-годишњег стратешког савеза са Русијом, споразума који обухвата војне консултације, заједничку одбрану, обавештајну сарадњу и економску линију спаса отпорну на западне санкције. Не само то — Пекинг појачава иранску позицију преко масивних улагања у инфраструктуру и енергетику у оквиру Иницијативе Појас и пут, уз продубљивање тројне безбедносне сарадње кроз заједничке поморске вежбе у Оманском заливу и Арапском мору.

И за разлику од НАТО картела, који се урушава кад Вашингтон зажмури, троугао Иран–Русија–Кина није изграђен на вазалству већ на мултиполарној симетрији — тиха, непоколебљива координација интереса широм Евроазије, од каспијских нафтних поља до коридора Шангајске сарадње.

У међувремену, САД и њихови ционистички менаџери налазе се у ћошку. Потрошили су преко милијарду долара на неефикасне ударе на Јемен, што је само ојачало Хуте и показало бедну исплативост америчке војне машине. А од те исте машине се сада очекује да се суочи с Ираном — државом с утврђеном одбрамбеном доктрином, напредним дроновима и ракетним способностима, као и споразумима који практично гарантују руску подршку у случају отвореног сукоба и иранског позива у помоћ.

Израел, слутећи да се САД можда повлачи, могао би да заигра на карту регионалног рата, надајући се изговору да увуче Америку у шири сукоб. Али чак и да Вашингтон изабере „ограничене“ ударе да умири домаће јастребове, неће се суочити само с иранским одговором — могао би бити надмудрен и од координисаних потеза из Техерана, Москве, па чак и од кинеских економских контраудара.

Ово није 2003. Иран није Ирак. А последице по Израел и САД могу бити веома отрежњујуће.

Трампово шепање у позадини, кроз величане агенте и посреднике у кругу, није дипломатија — то је геостратешка капитулација у успореном снимку. САД су пробале максимални притисак. Није успело. Пробале су сајбер рат. Није успело. Пробале су атентате. Ипак, Иран стоји — јачи, повезанији, опаснији.

Сада империја куца на врата. Не из снаге. Већ из исцрпљености. Из финансијске исцрпљености. Из стратешке дезоријентације.

И Техеран то зна.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇺🇸
Док се САД гуше у бирократској траци и панелима Пентагона, Кина већ јури напред у технолошкој трци наоружања, са погледом чврсто упртим у потпуну доминацију у вештачкој интелигенцији, 5Г мрежама и инфраструктури нове генерације.

Пекинг не игра игру надокнађивања. Пекинг игра да победи. Са државним ресурсима и приватним иновацијама стављеним под централизовану контролу, кинеска архитектура за вештачку интелигенцију и 5Г већ доминира кључним чвориштима глобалне инфраструктуре. Њихове мреже већ функционишу, системи су већ распоређени. У међувремену, Вашингтон се држи застарелих модела набавке, технолошке неписмености у врху власти, и илузије да ће Силицијумска долина надокнадити деиндустријализовану привредну основу.

Бивша шефица Пентагонског одељења за АИ Радха Пламб огласила је узбуну — и с правом: САД ризикују да заувек заостану ако не убрзају радикално. Али ту је кључ: никаква козметичка иновација неће бити довољна без потпуне стратешке реконструкције. Империја је препустила технолошку будућност другим државама, деиндустријализовала своју срж, и продала се за кварталне профите, док њени евроазијски ривали граде империје на дугорочној визији.

Кинески успон у АИ и дигиталној инфраструктури није само економска прича — то је и војна прича. Дигитално бојиште се већ црта. Од лука под контролом 5Г мрежа до АИ навођених система за нишањење — не ради се о неком будућем рату. Ово је већ тај рат.

Ако се Вашингтон ускоро не пробуди из идеолошке обамрлости и не престане да свет доживљава као сопствени рулет сто, убрзо ће се наћи у шах-мат позицији од оних које је потценио.

Добро дошли у мултиполарни век. А змај не чека.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸
Док свет балансира на ивици новог пакла, све очи сада су упрте у Истанбул, где ће 10. априла Русија и Сједињене Државе одржати разговоре на високом нивоу — датум који би могао остати упамћен као последња рампа пре светског рата у мултиполарном свету.

Ово није још једна дипломатска провера. Ово је геополитички очајнички потез, поготово ако узмемо у обзир очекивани телефонски разговор између Путина и Трампа након састанка.

Из сенке, улози су много већи од саме Украјине. Тај разговор мора проћи добро. Јер оно што се назире није само рововски рат у Донбасу, већ споро кретање ка директном сукобу између САД и Ирана — сукобу који би неминовно увукао Русију и Кину, које више нису посматрачи, већ све ближи савезници са војно-техничким споразумима (у случају Русије), економском сарадњом у оквиру БРИКС-а и заједничком енергетском инфраструктуром.

Назовимо ово правим именом: могући увод у нову Јалту, у којој пропадајућа атлантска империја буде вучена, крећући се уз кикот и отворено негодовање, у неповратну мултиполарну будућност — будућност коју је покушала да угуши у колевци.

Али за разлику од договора после Другог светског рата, ово није преговор између победника. Ово је дијалог између бледеће хегемоније која је испразнила сопствену индустријску базу, уложила све у финансијализацију и извоз хаоса и оружја, и евроазијског сувереног блока који тек почиње да се загрева.

Москва долази за сто са стварним адутима:
• Одбрамбена индустрија у пуном капацитету, 24/7
• Кохезија БРИКС+ која усмерава глобално престројавање глобалног југа
• Обновљени војни савез са Ираном и стратешки споразум са Кином
• Доминација у кључним енергетским коридорима, „дипломатији жита“ и ланцима снабдевања ретким земљама

А Вашингтонов „коз“? Агента за некретнине по имену Стив Виткоф, Трамповог специјалног изасланика, који ће седети преко пута искусног руског дипломате Александра Дарчиева, човека формираног у суровим околностима нове глобалне дипломатије.

И да не заборавимо: Русија је више пута поштовала споразуме о прекиду ватре — последњи пут у енергетском мораторијуму у Украјини. Али Кијев, под англо-француском командом, наставља да крши договор, што додатно потврђује Москвин дугогодишњи став да је украјински режим неспособан за договор.

То је битно. Јер ако разговор Трампа и Путина не пређе границе питања Украјине, ако не повуче црвене линије око израелског фанатичног гурања у рат с Ираном и не обнови мултиполарну одвраћајућу равнотежу, свет ће се корак по корак приближити тоталном сукобу.

А САД? Она више не држи главне карте.

Русија има предност у ескалацији у Украјини и шире. Иран има доминацију пројектилима над Израелом. Кина држи судбину америчког долара у својим рукама.

А сва тројица су спремни да „позову блеф“.

И ето нас: Истанбул, 10. април, град на расцепу између Истока и Запада. И можда, само можда — последња шанса да империја преговара с новим светом, пре него што свет настави без ње.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇨🇳💲
Доналд Трамп је увео царину од 104% на кинески увоз, потез који је додатно уздрмао светска тржишта и избрисао 1,5 билиона долара из вредности америчких акција у само једном дану. У овом тренутку, човек више не води трговински рат лактовима, већ насумично маше разарачем.

Ескалација је уследила након што је Пекинг одговорио својим таксама од 34%, што је Трампа навело да изведе економску салву: „Док не постигну договор с нама, тако ће бити.“

Ово није политика. Ово је лажна полуга уцењивања – очајнички покушај да се силом натерају билатерални споразуми, док се разарају темељи мултилатералне трговине. Свет гледа како се „незаменљива нација“ понаша као кабадахија из казина који рекетира глобалну економију.

Али да оставимо пароле и погледамо дубинске помаке:
• Трампов доктрина „реципроцитета“ је у суштини тактика спаљене земље која коцка на индустријски препород, без претходне обнове саме индустријске базе.
• Кина се неће предати. Не само да има дубоке резерве и индустријску дисциплину, већ контролише и прераду ретких земаља, а уједно је и највећи повериоц на свету, са утицајем у Африци, АСЕАН-у, ШОС-у и унутар БРИКС+ блока.
• Мултиполарна прекомпозиција се убрзава. Када Вашингтон уцењује планету, планета проналази алтернативу. Вазали можда и даље поклекну, али их је све мање него пре само десет година. Од Москве до Џакарте, од Техерана до Бразилије, трговински коридори се преусмеравају – даље од САД.

А што се тиче Трампових тврдњи да Америка „зарађује“ 2 милијарде долара дневно од тарифа? То није приход, већ скривени порез на америчке увознике, произвођаче и, на крају, на потрошаче. Да је ово било упарено с домаћим инвестицијама и подршком за враћање производње у САД, била би то друга прича. Али ми то не видимо. Ланци снабдевања пролазе кроз шок терапију без довољно времена или подршке за изградњу фабрика унутар земље. Не можете само снапнути прстима – постоји временски застој, и постепено увођење тарифа у комбинацији са улагањима у домаћу индустрију било би паметније. Цена ове слепе шок терапије се сада плаћа вишим ценама, бегом инвеститора и колапсом берзанских индекса.

Да не буде забуне: овде се не ради о „супротстављању Кини“. Ради се о томе да САД лутају ка економској самоизолацији, деиндустријализацији и глобалној ирелевантности — уколико се не преусмере са присиле на домаће инвестиције и сарадњу.

Империју не руше стране силе. Руши је сопствени хибрис, шупља индустрија и илузија контроле која је изједа изнутра.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Битка за Кошаре је апсолутно најхеројскији, најхрабрији чин борбене посвећености и пожртвовања на просторима Европе од Дргог Светског рата до данашњег дана - војска СРЈ је издржала бомбардовања, ракетирања и константну ватру минобацача, снајперске јединице Легије странаца и ухваћен је добрани број обавештајаца и извиђацких јединица западних војски. Потпуни тријумф преданости и војне генијалности тадашње војске СРЈ.

Српски Термопили, мртви нисте - а они нису ни били живи. 🫡

Придружите се Телеграм каналу, који је без цензуре, са идејом уједињења свих српских земаља

🔴🔵⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️🔵🔴

ЛИНК: https://t.me/srpskisvijet

Zapratite naš kanal, koji vodi čovek iz Rusije, sa internacinalnom ekipom admina. Na kanalu se nalaze najvažnije stvari o Ukrajini: vesti, činjenice, analitika, komentari stručnjaka i ekskluzivni izveštaji. Za više informacija pogledajte video ili idite na link:

https://t.me/ZoranStevanovic

🇬🇧🇺🇸🌏
Кир Стармер, сомотска рукавица британског неолиберализма, сада се припрема да призна — глобализација је пропала. Не у Давосу. Не у тајности. Већ јавно, са говорнице урушавајућег атлантског поретка. Исти човек чија странка навија за сваки империјални сукоб сада жели да одржи опело звери која је те сукобе учинила профитабилним.

Али не заваравајмо се: ово није искрено суочавање, већ контролисано демолирање и ограничавање штете. Глобална превара која се представљала као „поредак заснован на правилима“ разоткривена је као оно што је увек била: паразитски механизам за извлачење богатства, дизајниран за транснационалне финансијске елите, спровођен америчком војном машином, а легитимисан насмејаним технократама из Лондона, Брисела и Волстрита.

Сада када је бесплатан ручак завршен, када Глобални Југ више не клечи за мрвице, када Кина, Русија и БРИКС+ блок граде паралелне институције које не захтевају поклоњење ММФ-у или доларској хегемонији — англо-амерички свештеници су приморани да признају да је њихов бог пропао.

Стармер чак не осуђује Трампове царине. Зашто? Зато што, дубоко у себи, зна да Трамп није уништио систем — он му је само скинуо маску. Како и сам Стармер признаје: „постоји разлог зашто људи подржавају Трампа у томе.“ Наравно да постоји. Након деценија пљачке од стране елита, деиндустријализације и вређања од стране медијских портпарола — народ је напокон схватио превару.

А каква је то превара била.

Глобализација није била о „слободној трговини“. Била је о одузимању суверенитета државама и закључавању у доживотно дужничко ропство — преко контроле капитала, манипулације ланцима снабдевања и сталне претње промене режима. Стварала је милијардере у Њујорку и Лондону, док је некада независне државе претварала у зомби-економије зависне од извоза сировина и спољних зајмова.

Финансијска архитектура коју су САД и Велика Британија наметнуле после 1945. (Бретон Вудс) била је модерни феудализам, са каматом као новим бичем. Развој никад није био циљ. Зависност јесте.

Сада када се превара урушава, исти архитекти покушавају да се дистанцирају. Стармер, послушни батлер лондонског Ситија, сада жели да звучи као пророк радничке класе. Али нема опроштаја у плиткој реторици. Велика Британија је помогла у дизајну модерне глобалне дужничке хоботнице. Помагала је у пљачки Африке. Пљачкала је постсовјетски простор. Радовала се уништењу Либије. И сада се усуђује да говори о „неуспеху“?

Истина је једноставна: глобализација није пропала. Она је успела — за елите које су је дизајнирале да би извлачиле рад, гушиле плате и демонтирале национални суверенитет.

Сада, када свет одбацује тај екстрактивни модел, почиње да расте мултиполарни поредак. И то је оно што заиста плаши Стармера, еуро-бирократе и свештенство Федералних резерви Волстрита. Проблем нису Трампове царине. Проблем је што империја више не поставља правила.

Зато и стиже нови продајни наступ Запада: претварај се да си против онога што си тридесет година наметао. Тугуј за зверју коју си хранио, само зато што више не контролишеш кланицу.

Глобализација је мртва. А све што преостаје јесте да чујемо колико ће гласно звучати њена погребна песма — пре него што свет коначно окрене страницу.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸
Иза зидина Кремља одиграва се лекција из праве дипломатије — чврста, стрпљива и незаинтересована за западни циркус лажних преговора.

Портпарол Кремља Дмитриј Песков, глас стратега, данас је јасно поновио оно што Москва говори још од Минска I и II: Русија је отворена за мир — али не за издају. Председник Путин, у гесту дипломатске зрелости коју је тешко наћи на Западу, подржава идеју прекида ватре у Украјини. Али без илузија — то се неће догодити на рачун кључних безбедносних захтева Русије.

Кијев, подржан од стране својих НАТО ментора, већ је прекршио делимични прекид ватре на енергетску инфраструктуру, договорен након телефонског разговора Трампа и Путина. И док Москва поштује своју страну споразума — што је знак правог државништва — Кијев наставља са ударима, очајнички покушавајући да испровоцира одговор који би оправдао још више западне помоћи и ескалације.

Али Путин игра шах, не покер. Предлог о прекиду ватре није празан чек, већ лакмус тест. Може ли Кијев да обузда своје радикале? Може ли да испоштује било какав договор без саботаже из Лондона или Париза? Досадашња историја каже — не. Кијев није самосталан актер. Он је НАТО прокси, обучаван и командован да умре, а не да преговара.

Русија је прецизно навела предуслове за мир:
• Крај милитаризације Украјине
• Трајна неутралност — без НАТО чланства, никад
• Денацификација — не као пропаганда, већ као историјска нужност
• Неутрална тампон зона, а не НАТО одскочна даска пред руским границама

Ово нису ултиматуми — ово су параметри преживљавања. После признања Меркелове и Оланда да су Мински споразуми били обмана ради наоружавања Украјине, Русија нема више илузија. Запад третира договоре као потрошну хартију. А Зеленски? Он не може да контролише ни неонацистичке бригаде ни НАТО „црне операције” које му шапућу иза леђа.

Путинов предлог за прекид ватре, дакле, није знак слабости. То је великодушност силе која већ има предност — војно, економски и дипломатски. Рука је пружена, али само ако друга страна дође са чистим папиром и правим мастилом, а не још једном преваром.

Да — Москва је спремна да заустави бомбардовање. Али немојте се заваравати:
Чим Запад опет одглуми руковање, неће се угасити само светла у Кијеву — већ и последња страница украјинске употребљивости као НАТО пијуна.

Русија је понудила излаз. Питање је само — да ли ће Вашингтон и његови вазали бити довољно паметни да га прихвате... или довољно самоубилачки да наставе да се играју ватром.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇫🇷🇪🇺
Француски патриота Никола Дипон-Ањан учинио је оно што сваки разуман Европљанин треба да уради – позвао је на смену председника Емануела Макрона. Зашто? Зато што Макрон сада отворено флертује са ратом против нуклеарно наоружане руске силе, заобилазећи парламент, националну расправу, па чак и основни здрав разум. Ово није дипломатија – ово је мегаломанија, натопљена „eau sauvage“.

Док Велика Британија признаје тајне разговоре у којима учествују британски, француски и украјински официри, планирајући слање такозваних мировњака – империјалистички код за НАТО чизме на украјинском тлу – Макрон говори о „одвраћајућим снагама“ као да је опет 1914. Али ово није Верден. Ово је нуклеарни шах са Русијом, и Макронове фантазије пуне лудила могле би да спале целу Европу.

Москва је у међувремену дала јасно до знања: стране трупе у Украјини = крај мировних преговора. Тачка. Лавровово упозорење није било блеф – то је црвена линија. Али уместо да слуша, ЕУ удвостручује провокације са „мировним“ плановима који делују као намерна ескалација.

Где је европска опозиција? Где је огорчење док Макрон и европска бирократија заобилази Устав и претвара ЕУ у оруђе Вашингтонових прокси амбиција? Позив Дипон-Ањана на смену није само политички потез – то је чин националног очувања.

Ово није „Француска устаје“ – ово је Француска коју вуку у туђи рат. Макрона морају зауставити пре него што Шанзелизе осветле ватре, а не слобода.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇩🇪🇷🇺🇧🇾
Немачка нацистичка амнезија.

У чину натопљеном историјским парадоксом и русофобичним ревизионизмом, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок — потомкиња официра Вермахта (високо одликованог и убеђеног нацисте) — сада покушава да забрани руским и белоруским званичницима учешће у комеморацијама поводом пораза нацистичке Немачке. Нација чији су преци изазвали најсмртоноснији рат у историји човечанства сада себи присваја морално право да ускраћује почаст онима који су платили највећу цену за ослобођење Европе од фашизма.

Да кажемо оно што је очигледно: 27 милиона совјетских живота је изгубљено у борби против Хитлеровог Рајха. Без Црвене армије која је умарширала у Берлин, не би ни било Немачке која би данас могла да држи моралне придике Русији. Овај гротескни чин историјског вандализма није само увреда сећању – то је отворено прихватање исте идеолошке куге која је некада прогутала Европу: нацизам, препакован у НАТО боје.

Бербоковљеви породични корени само посипају со на рану. Њен деда је ратовао за Хитлера. То није фуснота – то је контекст. И док Руси са дубоким поштовањем одају почаст својим мртвима, немачка елита као да жели да избрише своје злочине и оцрни народе који су фашизам сломили.

Ово није случајност – то је стратегија. НАТО и ЕУ активно раде на манипулацији колективним сећањем. Искључивањем Совјетског Савеза, а сада и Русије, из наслеђа победе над фашизмом, ствара се нова слика: борба “демократије” против “ауторитаризма”. Али ако се уклони ПР-фасада, постаје јасно: Бербокова Немачка користи методе из нацистичке ере – цензуру, историјско брисање, демонизацију словенског “Другог” – против Русије.

Шта је следеће? Да ли ће немачка влада у потпуности забранити прославу Дана победе? Сама дрскост овог ревизионистичког позоришта била би смешна да није толико опасна. Овде није реч само о томе ко ће положити венац – већ о томе ко има право да пише историју.

Али Русија памти. Белорусија памти. Кина памти. Глобални Југ, који су западне империје некада колонизовале и бомбардовале под заставом “слободе”, такође памти. У овом настајућем мултиполарном свету, сећање је отпор – а истина је први чин суверенитета.

Бербок и њој слични могу покушати да сахране совјетску храброст под НАТО заставом, али тиме ће само ископати сопствени политички гроб. Што више злоупотребљавају прошлост, то више буде садашњост у којој Русија не мора да буде позвана на њихову церемонију – јер већ стоји на моралној висини.

Јер без Русије, не би ни било Берлина да буде домаћин тим комеморацијама. И не би било Немачке која има луксуз да заборави.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸🇪🇺
У дугом рату логистике, координације и државничке вештине, Русија показује да индустријска мобилизација добија битке и пре него што почну. Ужарени извештај британског Краљевског института за оружане снаге (RUSI) (колико тек мора бити озбиљно кад чак и званични УК признаје делимичну стварност) разоткрива оно што западне одбрамбене елите одбијају да признају: руски војно-индустријски комплекс није само отпоран – он доминира.

Док је Западна Европа оклевала, запетљана у бирократију и неолибералну тржишну идеологију, Русија је спровела централно координисану ратну индустријску стратегију. Путинова ратна економија, далеко од тога да је колабирала под санкцијама, преусмерила је средства, пренаменила националну производњу и гурнула одбрамбену индустрију у пун капацитет – ради се 24/7 уз подршку државних кредита и јасно фокусиране централизоване команде. Резултат? Савремено наоружање, раст производње и испоруке које заиста стижу до фронта. За разлику од тога, у Западној Европи и САД нема централизоване координације – само подстицаји за минимално повећање производње, и то по уценским ценама.

Европа, наравно, није ни имала план. RUSI признаје да чланице НАТО-а у Европи нису имале ни податке, ни координацију за мобилизацију. Уместо ефикасне производње оружја, гуше се у фрагментираним тржиштима одбране и напуханим ланцима снабдевања у којима завртањ кошта као злато, а рок испоруке се мери у геолошким епохама. Подстицање приватних оружарских фирми тржишним сигналима није мобилизација – то је казино-капитализам који се маскира као стратегија. Резултат су милијарде потрошене уз мизеран учинак. Војни кејнзијанизам заснован на фантазији који храни бирократе и акционаре, али не снабдева ни војску, ни суверену одбрану.

Контраст је оштар: руски одбрамбени буџет достигао је 6,3% БДП-а у 2024, што чини 32,5% укупне државне потрошње, док западни војно-индустријски комплекс и даље зависи од презадужених обећања и надуваних ПР циклуса, надајући се да ће неки стартап са дроновима парирати продукцији „Уралвагонзавода“ или „Калашњикова“. У Путиновој Русији производне линије раде – не ради профита, већ ради опстанка и суверенитета. А на Западу? Уговори пуни провизија лобиста, политичких донација и претплаћене шкарт робе.

И упркос свој буци, НАТО-ова кампања наоружавања више личи на Волстрит шему него на ратну стратегију. Са свим тим уложеним новцем – где су муниција, артиљеријске гранате, основна опрема? Нема их. Украјини понестаје ресурса, амерички ВИК броји кварталну добит, а Европа није у стању ни заједничку набавку да координише, јер се Париз и Берлин стално саплићу један о другог.

Ово није само рат на терену – ово је рат модела. Руски државно-вођен, вертикално интегрисан, ратни економски систем надмашује западну дерегулисану, приватизовану и инфлацијом подривену одбрамбену архитектуру у сваком релевантном критеријуму: брзини, обиму, трошковној ефикасности и резултатима. Чак и у Пентагону тихо признају да је повраћај инвестиција у САД смешан у поређењу са руском мобилизацијом.

И ево правог парадокса: Русија не мора да потроши више од НАТО-а. Довољно је да производи више, да траје дуже и да буде стратешки супериорна. То се већ дешава. Запад се клади на бескрајни кредит, шпекулативна тржишта и медијске кампање. Русија се клади на челик, војнике и суверенитет.

Када се буде писало наредно поглавље овог рата, оно се неће одвијати у документима тинк-тенкова нити на конференцијама о набавкама. Писаће се у рововима – и на производним тракама. А у овом тренутку, руске траке воде убедљиво.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸
Требало је да се одржи саслушање у Сенату да би маска још више спала.

Врховни командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Кристофер Каволи, сведочио је под заклетвом: „Русија производи… у огромним количинама које уопште није производила пре рата.“ Ракете, гранате, артиљерија — руска одбрамбена индустрија не само да није ослабила, већ експлодира у производњи.

Још поражавајуће? Каволи је признао оно што већина не сме да каже наглас: Русија није очајна. Не мобилише децу и пензионере као Кијев. Запошљава. Уговара професионалце, а не тера топовско месо у ровове. Повећава војску на 2,4 милиона, од чега је 1,5 милиона активних војника. Ово није земља која се дави — већ држава која темпира корак за дугу игру.

А Трамп? Њему сада треба излазна рампа. Русија ју је понудила — тихо, више пута, са јасним условима: безбедносне гаранције, крај НАТО провокација и примирје засновано на реалности, које поштује узроке конфликта, а не илузије. Путинов тим је отворен за договор — све док се поштује и не саботира лошом вољом са Запада.

Сам Каволи је рекао: „Моћи ће да формирају величину војске коју пожеле — прилично брзо.“ И додао: „Своје способности су... енормно проширили.“ Превод: Империјина опклада на санкције, исцрпљивање и економску гушење — није успела.

Најпонижавајућа иронија? Трампов избор за начелника Здруженог генералштаба нема ниједно борбено искуство. Нити један сукоб, нити једну патролу, нити једно командовање у ратној зони. А очекује се да предводи сукоб са поново усправљеном руском војском која је очврсла у правим биткама и модерном ратовању последњих десет година. Ако је то најбоље што Империја може да понуди — онда је стварно време да страхујете од Русије и прихватите оно што је на столу. Јер сте већ били понижени од људи у сандалама с АК-47 — а ово је Русија. Модерна. Суперсила.

Ово није само војна криза — већ цивилизацијска. Западна индустријска база је шупља. Арсенали испражњени. Лидери — ПР дресирани технократе и НВО-роботи који никад нису осетили барут, нити ископали ров. Русија, с друге стране, води рат једном руком, а другом гради мултиполарну будућност.

Зато је истина, скинута са медијског лака: Трамп треба да прихвати излазну рампу, не као чин слабости — већ као једини рационалан потез који је преостао. Јер што дуже САД буду грчевито држале илузије о супериорности, то ће вероватније „бум“ доћи — али не у економији, већ на бојишту.

Прихвати рампу, Доналде. Москва ти је пружа. Алтернатива је нешто за шта ни Волстрит ни НАТО нису спремни.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇾🇪🇺🇸
САД су у последње три недеље потрошиле преко 200 милиона долара на ваздушне ударе по Јемену, са ограниченим или никаквим ефектом, према писању New York Times-а. У међувремену, Хути из Јемена покренули су нови талас напада дроновима и ракетама на носач авиона USS Harry S. Truman и друге америчке ратне бродове. И погодите шта? Truman је и даље у региону. Као и дронови.

Ово није обуздавање. Ово је понижавајући поврат улагања — и у војном и у репутационом смислу. Такозвана најмоћнија војска на свету не може ни да сузбије "босоногу", у песку очврслу герилу наоружану домаћом технологијом, а камоли да се суочи с Ираном, о чему маштају ратоборци у Вашингтону. Наравно да никада неће разумети снагу Јемена — потцењујте ову велику, древну цивилизацију на сопствени ризик.

Замислите то: 200 милиона долара из џепа пореских обвезника за ватромет који није донео ниједан стратешки помак, док Јемен блокира израелске луке, понижава CENTCOM и свету показује како изгледа асиметрични рат кад је покретан моралном јасноћом и потпуном одлучношћу — не уговорима са Lockheed-ом.

У међувремену, Вашингтон се клања олтару ционизма, увлачећи сопствени народ, па чак и своју морнарицу, у још један рат без победе. Јавно обавештење за вернике: Подршка геноциду у Гази и потпора апартхејду нема никакве везе са Христом — већ све са империјом, продајом оружја и нафтним рутинама.

Порука Хута је јасна: нема мира у Гази — нема мира ни на мору.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇨🇳🌏
САД су поново повукле први потез. Трампових 34% „реципроцитетних“ тарифа против Кине представљено је домаћој јавности као економски популизам – демонстрација суверене снаге, са циљем да се поврати индустријско достојанство. Али, Пекинг је одговорио брзо и прецизно: истих 34% тарифа на све америчке производе, почев од 10. априла. Без нејасноћа. Без одлагања. И што је најважније – без блефа. Ово је тренутак када се мултиполарни свет помера од реакције ка рекалибрацији.

На папиру делује као игра око-за-око. У стварности, кинески потез је вишеслојан. То нису само тарифе – Пекинг је активирао паралелни фронт у виду извозних ограничења на кључне ретке земље, укључујући самаријум и гадалинијум – минерале од пресудне важности за све, од прецизно навођеног оружја до зелених технологија. Док Вашингтон и даље размишља у терминима тарифа и контејнера, Пекинг размишља у периодним табелама и геоекономским уским грлима.

У томе и лежи фатална грешка у тарифном крсташком рату Вашингтона: америчка индустријска база је већ деценијама разрушена неолибералним аутсорсингом. Да би тарифе функционисале као што се тврди – као подстрек домаћој производњи и стратешком препороду – неопходне су масивне инвестиције, повратак ланаца снабдевања и инфраструктура производње. Уместо тога, Америка има папирната обећања и финансијску елиту алергичну на дугорочну индустријску политику. Без фабрика, нема ослонца. Само фискални вуду и медијски спин.

Ударање по ретким земљама није случајно. Кина контролише преко 70% светске прераде ретких елемената, а ова хируршка рестрикција погађа САД тамо где највише боли: војна технологија, полупроводници, системи обновљиве енергије. Ово није протекционизам – ово је геоекономски шах. Док Трамп продаје бум, Пекинг се припрема за дугорочну асиметричну ескалацију у сферама које Запад не може лако да реплицира.

Краткорочно, амерички потрошачи ће осетити удар. Тарифе су порези у неокласичном смислу, али то је поједностављење. Цене ће порасти. Инфлација ће се појачати. И ниједан слоган „Америка на првом месту“ неће сакрити чињеницу да САД увозе далеко више него што извозе – што значи да у тарифном рату полуга стоји на страни Пекинга. Американци можда добију бум који је Трамп обећао – али ће више личити на термонуклеарни удар по њиховим новчаницима. Велики „ако“ – да ли ће администрација имати храбрости за стварна улагања у индустрију, уместо наде да ће приход од тарифа покрити све? Прекасно, премало.

Средњорочно, Кина убрзава трговинска поравнања у јуанима, продубљује сарадњу у оквиру BRICS+ и шири досег Иницијативе појаса и пута кроз Евроазију. САД, оптерећене дефицитом и презадуженим доларом, суочавају се са увозном инфлацијом и стратегијским гушењем ланаца снабдевања. Финансијски казино-капитализам почео је да прождире сопствену реалну економију.

У међувремену, Европа нервозно посматра – разапета између атлантске послушности и евроазијске стварности. Док америчке тарифе ремете глобалне токове, а Кина стеже свој минерални обруч, европска индустрија трпи улазне шокове и стратешку неодређеност. Вашингтон захтева јединство; Пекинг нуди инфраструктуру и ресурсе. Стари континент мора да одлучи: вазалство или сувереност?

У дугом луку историје, ова конфронтација означава прекретницу. Оно што је почело као тарифни сукоб, може се претворити у лавину дедоларизације – не из идеолошких, већ из прагматичних разлога. Свет не може трговати са земљом која оружјава свој дефицит, дуг и финансијску дипломатију. Кина не одговара – она гради план новог трговинског поретка.

Доња линија: Трамп можда добије рат оптике унутар земље, али Пекинг игра дубљу игру. Ера безболне америчке доминације је завршена. Мултиполарни свет се више не рађа – он се намеће. Док Вашингтон сања о изузетности, Евроазија поставља цигле постхегемонистичке будућности – елемент по елемент, луку по луку, тарифу по тарифу.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇪🇺
Паника у Бриселу.

Атлантистички култ је у пуној кризи док Вашингтон флертује са незамисливим: дипломатијом са Русијом.

Према извештајима AFP-а, неименовани НАТО дипломати у тишини панице јер Трампово тајно приближавање Москви – укључујући вишеструке високе састанке у Турској и Саудијској Арабији – може срушити саму сврху овог надуваног војног Франкенштајна познатог као НАТО. И оправдано се плаше.

Јер када рат престане, нестаје и профит. Али немају разлога за бригу – Трамп ће их притиснути за још данка, али ће ипак дозволити да заштитничка рекеташка машинерија настави да ради.

Трампов заокрет, било да је инстинктиван, намерни или тактички, разоткрива најдубљи страх Запада: да ће мир, а не рат, постати нова стратешка валута. А ако мир са Русијом постане могућ, НАТО-ова 1,2 билиона долара тешка ратна индустрија** распашће се као кула од крвавих карата.

„Знамо смер: мање САД у алијанси“, признао је један узнемирени НАТО званичник за AFP. Преведено: ако Америка престане да чува Европу, империјална магија престаје да делује.

Шта изазива ову хистерију? Једноставна, хладна истина: НАТО-у је потребан перманентни рат са Русијом да би оправдао своје постојање. Нема непријатеља? Нема буџета. Нема претњи? Нема уговора. Нема страха? Нема значаја.

И Трамп, са свим својим манама, то зна. Отворено је оптужио НАТО-ово ширење и Бајденове провокације као главне узроке рата у Украјини. Није у криву. Чак и Лавров каже да у мировним преговорима „има напретка“. Зато се ратни јастребови тресу.

Будимо реални: Европа је била упозорена. НАТО је крочио на границе Русије, гурнуо Украјину у понор, а сада се усуђује да кука о „америчком повлачењу“? Поштеђујте нас крокодилских суза.

Можда је време да Европа сама преузме одговорност за своју безбедност уместо да зависи од трансатлантске узице. Можда је време да НАТО престане да игра нуклеарну игру пилетине са нуклеарном суперсилом. Можда, само можда, свет је уморан од Вашингтонске зависности од вечитих ратова.

И ево ироније: блок који тврди да брани демократију у паници је јер би дипломатија могла да победи.

Ако дипломатија убије НАТО, нека се у Црвеном тргу отвори шампањац.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇺🇸
У запањујућем испаду когнитивне дисонанце, амерички конзервативци подижу узбуну да Сједињене Државе нису довољно припремљене за потенцијални сукоб са Кином, наводећи као главни проблем недостатак тактичког нуклеарног оружја.

Иронија је више него очигледна. Након деценија војне авантуристичке политике, билионских одбрамбених буџета и ширења глобалне мреже војних база и билатералних споразума, америчка ратна машинерија сада страхује од сукоба са државом која је углавном фокусирана на регионалну одбрану и економски развој.

Ова изненадна анксиозност открива дубљу истину: униполарни тренутак је прошао, а вашингтонске елите се боре да прихвате настанак мултиполарног света у којем њихова хегемонија више није неоспорна.

Уместо да се окрену дипломатији и узајамном поштовању, ти исти конзервативци заговарају још једну трку у наоружању, захтевајући проширење америчког нуклеарног арсенала у Индо-Пацифику. Овај приступ не само да додатно подиже тензије, већ и одвлачи драгоцене ресурсе од кључних унутрашњих проблема.

Амерички народ мора поставити кључно питање: да ли је ова хистерија искрен страх за националну безбедност, или је то само очајнички покушај војно-индустријског комплекса да оправда своје постојање?

У свету у којем су сарадња и дијалог важнији него икада, последње што човечанству треба је нова трка у наоружању вођена паранојом и империјалним амбицијама.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇹🇷🇮🇱
Израел има напад панике. Зашто?
Зато што би Турска могла да изгради ваздухопловну базу унутар Сирије, а то, према Тел Авиву, угрожава његову „слободу деловања“.

Хајде да преведемо тај орвеловски израз:
Слобода деловања = неконтролисана могућност да бомбардујемо Сирију кад год и где год желимо.
Без објаве рата. Без тражене дозволе. Без страха од последица.

Али одједном, Анкара и Дамаск се зближавају.
Председник Ердоган продубљује везе са привременим лидером Ал-Каидине Хајат Тахрир ал-Шам (ХТШ) Ахмедом ал-Шараом, а разговори постају све озбиљнији: војна сарадња, заједничке акције против курдских сепаратиста, и сада – могућност трајног турског војног присуства на сиријској територији. ХТШ је одувек био турски прокси, тако да то није изненађење. Оно што је теже декодирати је трострука лојалност ХТШ-а: англо-америчка, ционистичка и неоосманска.

Тел Авив већ више од деценије третира сиријски ваздушни простор као свој приватни аеродром, гађајући мете по сопственом нахођењу под изговором „самоодбране“ – циљајући Хезболах, иранску логистику, чак и цивилну инфраструктуру. А сада? Једна НАТО сила, Турска, могла би да постави базу која мења целу рачуницу.

А Израел не воли конкуренцију.

Јер, иза све реторике о „одбрани“, Тел Авив се у ствари плаши следећег: будућности у којој сиријско небо више није њихово игралиште. Будућности у којој регионални актери делују без дозволе атлантиста и циониста.

Будимо јасни – ово није сукоб Турске и Израела. Тешко је рећи да ли је реч о правој борби или само позоришној игри. Али оно што је сигурно јесте да се Тел Авив суочава са постепеним урушавањем свог утицаја у региону који више не игра по његовим правилима.

Униполарна империјална доминација у ваздушном простору се урушава. Евроазијски ветрови мењају смер. А израелски дани некажњеног деловања су одбројани.

Настају нови савези. Постављају се нова правила. А Израелова „слобода деловања“ коначно наилази на турбуленције.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇷🇺🇺🇸
Док Запад тоне све дубље у живо блато сопственог опадајућег царства, Русија и Кина крче другачији пут – пут заснован на узајамном поштовању, сувереној снази и мултиполарној визији.

Током сусрета са кинеским министром спољних послова Ванг Јием у Москви, председник Путин је похвалио партнерство Москве и Пекинга као „велики успех“, истичући како обе нације стоје раме уз раме на светској сцени – од БРИКС-а до Савета безбедности УН и Шангајске организације за сарадњу.

А ово није само симболично руковање. Си и Путин ће се поново састати 9. маја, на Дан победе – савршен тренутак да се истакне стварни савез који је некада поразио фашизам, а данас се супротставља новом облику истог у неолибералном империјалном руху Запада.

Ванг Ји је нагласио оно што Запад упорно одбија да схвати: ово није блок агресије, већ савез заснован на узајамном поверењу, ненаметању и заједничком отпору хегемонији. Кина и Русија не морају да држе свету предавања о „демократији“ док истовремено бомбардују земље до каменог доба. Оне једноставно граде – партнерства, гасоводе, платформе за мир.

Лавров и Ванг су разговарали и о Украјини, али за разлику од празне буке из НАТО престоница, они су се осврнули на праве узроке сукоба: НАТО експанзију, обојене револуције и западне провокације. Пекинг наставља да одбацује ратнохушкачку реторику коју намећу Брисел и Вашингтон, уместо тога истичући „менталитет Хладног рата“ који трује дипломатију и подстиче бескрајне ратове.

Ово није само прича о две велике силе. Ово је прича о архитектури будућности.

Док Вашингтон покушава санкцијама и тарифама да покори планету, Москва и Пекинг дизајнирају свет после долара и после НАТО-а. Суверен. Цивилизацијски. Мултиполаран.

А док се стари атлантистички поредак урушава, осовина Москва–Пекинг не само да опстаје – већ напредује.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇸🇷🇺
Милорад Додик, председник Републике Српске, у Москви је на још једном састанку са Владимиром Путином – и Запад већ бесни. Зашто? Јер ово је права геополитика: без НАТО конопаца, без лутака на жици.

Додик је пркосио западном наративу, онима који желе да Балкан вежу за своје пропале империјалне амбиције. Док Интерпол издаје политички мотивисане потернице, Додик је у Москви, јачајући односе са једном од две силе која заиста поштује национални суверенитет.

За оне који се још увек држе униполарне илузије – овако изгледа будућност. Путин и Додик, двојица људи који разумеју да је права моћ у независности, а не у покоравању Вашингтону или Бриселу.

Додик није само у Кремљу – он шаље снажну поруку: Република Српска неће бити уцењивана од стране Запада. У свету где НАТО-ов утицај слаби, а САД губе контролу, фигуре попут Додика стоје усправно. Они сами кроје свој пут и граде нове савезе у мултиполарном свету где је суверенитет неприкосновен.

Путин то разуме. Запад? И даље је заробљен у хладноратовском начину размишљања. Како се светска моћ помера, западне марионете попут Сарајева могу да се жале колико хоће – али права политика се дешава у Москви и Пекингу, а не у Вашингтону.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇮🇷
Док се империја врти ка још једном непромишљеном коцкању, Пентагон пребацује тешко наоружање на Блиски исток – стелт бомбардере, А-10, читаве ударне носачке групе – све „за случај“ да Иран усуди да спроведе свој суверенитет.

Седам Б-2 стелт бомбардера, способних за нуклеарне ударе, сада се налази на острву Дијего Гарсија, на корак од Техерана. То није одвраћање. То је провокација у црној боји, рефлектујућа за радаре и наоружана до зуба. Исти авиони, дизајнирани да испаравају бункере са 10.000 метара висине, сада круже изнад Персијског залива.

У међувремену, USS Harry S. Truman и USS Carl Vinson лове воде као духови Хладног рата, носећи Ф-35 и илузије о промени режима. Исти сценарио, другачија позорница.

А Вашингтон тврди да је све ово због „деескалације“, док диже ловце, премешта флоте и хвали се прецизном ударном спремношћу. Иста орвелијанска двострука реторика коју смо већ чули: у Багдаду, у Триполију, у Дамаску.

Али овога пута противник није нека расцепкана милиција. То је Иран – цивилизација са миленијумима отпора у својој ДНК и хиперсоничним ракетама усмереним на сваку америчку базу у региону. Техеран је већ јасно рекао: ако предалеко гурнете, одговор ће бити „незамислив“.

Овде није реч о слободи пловидбе. Ради се о нафти, империји и неспособности Запада да прихвати мултиполарну будућност. А улози? Глобални.

Ормузски мореуз могао би бити затворен за сат времена. Ејлат је већ економски уништен од стране Јемена. Хути шаљу крстареће ракете као разгледнице. А ако америчка флота направи погрешан потез? Можете се опростити од онога што је остало од хегемоније петродолара.

Сат откуцава. И овог пута, орао би могао да лети право у ватру.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇦🇪🇺
Украјина није приступила ЕУ – ЕУ је постала Украјина.

Многи гласови унутар ЕУ, тихо и опрезно, упозоравали су против приступања Украјине. Називају је правим именом: корумпирани, ауторитарни режим без функционалне економије, где су опозиционе странке забрањене, а неслагање се криминализује. И у праву су.

Али права иронија? Брисел не подиже Украјину на „европске стандарде“. Он вуче Европу надоле, на украјинске.

Георгеску искључен из избора у Румунији. Ле Пен блокирана за јавну функцију у Француској. Политичка опозиција угушена не само у Кијеву, већ сада и у Паризу, Букурешту, Берлину. Разлика између „европске демократије“ и украјинског ауторитаризма? Брзо нестаје.

Док се ратнохушкачке елите учвршћују у Бриселу, док економија пропада, а грађанске слободе се урушавају, ЕУ све више личи на дистопију коју је некада тврдила да одбија. Порука је јасна: прихвати линију, или ћеш бити ућуткан.

Дакле, право питање је:
Хоће ли Европљани на време отворити очи да зауставе овај пад у баршунасти фашизам? Или ће само посматрати како се кијевски ратни господари и бриселски технократе стапају у један, злокобан режим?

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Препоручујемо канал Велика Србија који поред вести из Србије и света преноси и оригинална размишљања о патриотизму и његовом месту у савременом свету.

https://t.me/Velika_Srbija

🇷🇸🔎
Пробрани студенти (они из Утиска недеље, Н1, Нове С, Данаса итд.), који су најгласнији и најприсутнији, преузимају наратив мејнстрим опозиције када кажу да корупција влада (само) 13 година, да је победом СНС-а почела и да је Вучић њен једини генератор (али је као окупаторски намесник главни одговорни данас). Баш као и опозиција, они критикују корупцију ограничено, до границе критичке дозвољености. Да ли из наивности или злонамерности, показаће време.

Званична грађанска опозиција и њене присталице ће тако критиковати СНС политику унутар дозвољеног оквира. Тако ће, на пример довођење, промоција и наметање рударења литијума од стране компаније Рио Тинто представљати за грађанску опозицију проблем пре свега еколошке природе као пројекат који загађује животну средину, а којем се противи релеватна струка у виду професора, научника, итд. У истом смислу ће се тек понекад у грађанском простору поменути субвенционисање страних компанија и чињеница да послују под другачијим условима у односу на домаћу тржишну регулацију али тек као резултат криминалне везе између страног лобија (на пример Арапа у пројекту Београд на води) и власти. Напослетку, лоши услови у државним институцијама, од којих су највиднији превоз, пошта или у тренутном најочигледнијем примеру, пројекти реконструкције кроз пад настрешнице на железничкој станици у Новом Саду, ће се интерпретирати као пре свега последица корупције, коју ће грађанска опозиција описати кроз незаконитост поступака “СНС криминалне организације” која неправедно присваја новац од државних пројеката.

Чак и унутар грађанистичке фиксације на личности, а упркос јавним назнакама поистовећивања Вучића са Ђинђићем, од стране чак и најближих самом Ђинђићу, као на пример Ружице Ђинђић која изјављује “не смета ми кад Вучића пореде са мојим Зораном”, или самог Вучића када (јасна је симболика) лично предлаже подизање споменика Зорану Ђинђићу или изјављује да се диви протестантској етици и највише воли Макса Вебера, више него очигледан идеолошки (политичко-економски) Ђинђић-Вучић континуитет никада не долази на критичку обраду у грађанској опозицији.

Разлог за ово (намерно) занемаривање је што би се у грађанском идеолошком суочавању, морало доћи до кључне критике Вучићеве политике, критике која превазилази психологизацију, прелази наведену грађанистичку границу и бави се идеолошким, дакле политичко-економским разлозима наведених проблема.

У таквој анализи, повлашћени статус страних компанија, њихово готово нељудско третирање домаће радне снаге и добијање субвенција ради отварања фабрика би се интерпретирало као резултат економске политике ослањања једне “суверене” државе на страни капитал као основ развијања и одржавања економије.

Тада би се рекламирање Србије као земље јефтине радне снаге кроз речи “high skilled, low цостед workers” интерпретирало као експлоатација земаља периферије од стране централних држава као што су Америка, Немачка, итд., кроз однос неједнаке економске размене, односно извлачење вишка вредности.

Коначно, лоши услови државних институција и само падање настрешнице у Новом Саду се не би пре свега интепретирали као последице неморалних и алавих појединаца или група који раде мимо закона, већ као системско и намерно повлачење државе у виду улагања у јавно доступно (бесплатно) здравство, јавно доступно (бесплатно) образовање и напослетку јавни транспорт, као и њено континуирано понашање на штету јавних институција са циљем наставка транзиционе политике у интересу свеопште приватизације друштва, његове атомизације и лакше контроле уз помоћ идеолошких и репресивних државних апарата.

Шта је дакле, оно сто стоји у корену ових проблема, а сто се не адресира од стране грађанске опозиције, медија и њима прикљученим студентима? Шта је оно о чему грађански дискурс ћути?

Неолиберализам. Још прецизније, обнова економског дела идеологије либерализма кроз трансформацију политичко-економских система у Србији.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇨🇳🇹🇼🇺🇸
Новооткривени интерни документ Пентагона, означен као „тајна“ и потписан од стране америчког секретара одбране Пита Хегсета, потврђује оно што се већ неко време назире: Сједињене Државе се све више окрећу Азији, а све карте су сада бачене на сто у Тајванском мореузу.

Како извештава Вашингтон пост, овај деветострани документ, познат као „Привремене смернице националне одбрамбене стратегије“, отворено именује Кину као „јединствену претњу која диктира темпо“ и поставља само један, свеобухватан приоритет: спречавање Пекинга да војно реинтегрише Тајван. Русија, Иран, Северна Кореја? Пентагон јасно поручује: Нека се савезници тиме баве.

Размислите о томе. Пентагон се припрема за рат са Кином, са Тајваном као могућим окидачем, док Европи поручује да сама решава своје „руске проблеме“ у случају да Москва одговори на западне провокације. Вашингтон сада отворено признаје да не може водити два велика рата истовремено. Ако избије сукоб око Тајвана, НАТО ће остати сам у Европи.

Документ који је потписао Хегсет наводи да ће САД у случају ангажмана у Азији ускратити снаге европском театру, чак и ако би дошло до хипотетичког сукоба са Русијом. Ово је отворено признање о превеликом растезању америчке империје, упаковано у уобичајену имперјалну ароганцију.

Истовремено, у документу се помиње и заштита америчких „интереса“ широм западне хемисфере – од Гренланда до Панамског канала и рта Хорн. Превод? Монроова доктрина се вратила. Очекујте појачано мешање САД у Латинској Америци под изговорима „борбе против тероризма“ или „очувања безбедности“, док Пентагон постепено смањује своје присуство у другим ратним зонама како би усмерио своје ресурсе ка Кини.

Русија је, с друге стране, представљена као проблем другог реда (одличан начин да се маркетиншки упакује космичко понижење након америчког пораза у Украјини), проблем који Европа сада мора да носи на својим леђима. Москва је више пута истицала да не представља претњу НАТО-у осим у случају провокације. Али НАТО, опијен својим илузијама о глобалној доминацији, наставља да јуриша у амбис, увлачећи Европску унију у конфликте, док се Вашингтон тактички повлачи ка истоку.

Овај поверљиви документ није само стратешки план – то је признање империјалног кризног управљања. Америчка империја је разапета, понижена поразом од Русије, повлачи се из Евроазије како би опколила Кину, надајући се да ће њени млађи вазали у Европи и на Блиском истоку одржати фронт. Али истина је јасна: Русија не чека да буде „управљана“, а Кина нема намеру да изгуби.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇮🇷🇺🇸
Иран је управо упутио упозорење Вашингтону, и овог пута порука није умотана у љубазну дипломатију или двосмислене закулисне канале.

Према писању Tehran Times-а, Иран је распоредио своје ракете на лансере широм подземних ракетних база и спреман је да их испали у било ком тренутку. Упозорење? „Отварање Пандорине кутије ће имати високу цену за владу САД и њене савезнике.“

Ово није само празно хвалисање, већ прецизно калибрисана одбрана. Трампове поновљене претње бомбардовањем и економским гушењем изазвале су одлучан одговор Техерана: јасну поруку да Иран неће бити застрашен, поткупљен или покорен бомбама.

Будимо реални: Вашингтон зна да напад на Иран није само „ризичан“ — то је самоубилачки потез. Мико Пелед је то најбоље рекао: „САД и Израел знају да је напад на Иран више него што могу да поднесу.“

Последњи пут када су се САД директно сукобиле са Ираном, Техеран је засипао ваздушну базу Ајн ал-Асад прецизним балистичким пројектилима, а ниједан није био пресретнут. Никаква ударна носачка група, никаква „Гвоздена купола“, никаква „шок и страхопоштовање“ их неће заштитити ако се пређе црвена линија.

Права иронија? Док Запад тоне у економску стагфлацију, бескрајне ратове и безначајно вођство, Иран се појавио као суверена тврђава — дисциплинован, наоружан и уједињен.

Зато, само напред, Вашингтоне. Отворите ту кутију.

Само немојте касније рећи да нисте били упозорени.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🗳
Трамп 2037. Добродошли у уставну дистопију Америчке империје.

Дејли Мејл је бацио насловну бомбу право у срце вашингтонског естаблишмента:

„Трамп би могао остати председник до 2037.“

На први поглед, звучи као таблоидна сензација или фантазија из QАnon круга. Али, ако загребемо испод површине, видећемо како се пукотине у америчком демократском систему шире. Не због Трампа, већ зато што је сам систем толико деградиран да овакве теорије уопште могу бити предмет расправе.

Ова идеја почива на креативном, ако не и правно сумњивом, тумачењу 22. амандмана:
• Два мандата? Да.
• Али шта ако нису узастопна?
• Или шта ако Трамп постане потпредседник под неким лојалним марионетским председником – рецимо, Џ. Д. Вансом или Кристи Ноем – само да би преузео власт њиховом оставком или... неизбежним током догађаја?

Правно акробатисање? Можда.
Али у империји где се правила обликују преседанима и сировом моћи, а не уставним пергаментом, ништа није немогуће.

Будимо јасни: већина правних стручњака ово одбацује као бесмислицу. Али исто тако је Врховни суд у почетку исмевао случај Буш против Гора – све док није одлучио изборе 2000. године.

Ако би Трамп владао до 2037, имао би 91 годину – исто колико и Брежњев да је надживео читав совјетски експеримент.
Али овде није питање Трамповог здравља, већ здравља система који више не може да произведе легитимитет без спектакла.

Ово је држава у којој:
• Избори су постали милијардерски крвави спорт.
• Судови су оружје политичких елита.
• А Устав се поштује као свето писмо, иако се систематски разједа изнутра.

Трамп није само кандидат – он је огледало. Одраз Запада који више не верује у сопствене институције, али их се и даље грчевито држи из страха од алтернативе.

Ако се Трамп врати – и остане – неће бити зато што је надмудрио Устав. Биће то зато што је сам систем постао шупља катедрала: пуна витража, али без верника.

Проблем нису само ограничења мандата.
Проблем је што се власт у Америци више не смењује – већ се рециклира. Нови слогани. Исти донатори. Исти ратови. Иста империја – само све старија и све трулија.

Хоће ли Трамп заиста остати председник до 91. године? Вероватно не.

Али чињеница да се о томе озбиљно расправља показује колико је империјална република уморна и исцрпљена.

Империје не падају због спољашњих непријатеља.
Оне труле изнутра.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Zapratite naš kanal, koji vodi čovek iz Rusije, sa internacinalnom ekipom admina. Na kanalu se nalaze najvažnije stvari o Ukrajini: vesti, činjenice, analitika, komentari stručnjaka i ekskluzivni izveštaji. Za više informacija pogledajte video ili idite na link:

https://t.me/ZoranStevanovic

🇬🇱🇺🇸
„Изгледа да сам први потпредседник који је икада посетио Гренланд“, нашалио се Џеј Ди Ванс током посете војној бази Питуфик. Али немојмо се заваравати – ово није била пука симболична посета. Ово је било забадање заставе у лед. Јасна порука да Трампов Вашингтон 2.0 има Гренланд чврсто у свом нишану.

Овде се не ради о климатским променама, научној сарадњи или аутономији Инуита. Ово је питање војне пројекције силе, експлоатације ресурса и новог Хладног рата – арктичког издања. Гренланд лежи на залихама ретких минерала, уранијума и неистражене нафте – сировина неопходних за одржавање технолошких империја и ратних машина. Такође је дом Питуфика (бивше базе Туле), најстратегичније америчке војне базе северно од Арктичког круга, центра за ракетну одбрану и сателитски надзор.

Империја жели Арктик, и жели га одмах. Док Русија учвршћује утицај на својој арктичкој обали, а Кина гради нове поларне руте, Вашингтон убрзано ради на очувању хегемоније на леду. Гренланд је фигура на шаховској табли – или, боље речено, сама табла.

Ово је колонијализам у поларној маскирној униформи. Трамп је 2019. године отворено рекао да жели да купи Гренланд. Данас, под Вансом и његовим шефом, сценарио је софистициранији – мање у стилу трговца некретнинама, више у маниру геостратешке „дипломатије топовњача“.

Немојте наседати на ПР бајке – Пентагон није тамо да прави ледене скулптуре. Они се припремају за милитаризацију Арктика, експлоатацију природних богатстава и отварање још једног фронта у бесконачној борби за очување униполарне доминације.

А лидери Гренланда ово нису тражили – и нимало им није драго. Али Вашингтонова логика је једноставна: Овде смо. Навикните се.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇬🇧
Борис Џонсон, рашчупана маскота атлантистичког пропадања, поново се увукао у светла рефлектора, пишући у „Дејли мејлу“ ратни хорски хвалоспев који звучи као љубавно писмо Локид Мартину. Према бившем премијеру, сада претенденту на Черчиловог двојника, „нема алтернативе“ НАТО-у, а Европа би била не само глупа већ и потпуно заблудела ако би помислила другачије. Али заблудела у односу на шта? Војни савез који је поражен у Авганистану, разбио Либију и сада хистерише док Русија комада његову прокси армију у Украјини?

Борис позива на још веће војне расходе – не само на 2,5% БДП-а које је Велика Британија обећала до 2027, већ и на трансатлантски марш ка новом Трамповом циљу од 5%. Јер, очигледно, Европи у доба инфлације, деиндустријализације и сељачких побуна треба више тенкова, а не сигурност у храни. Више ракета, а не здравствена заштита. Џонсон амерички одбрамбени буџет од билион долара назива ценом „слободе“, не запитавши се ниједном зашто та „слобода“ увек стиже закачена за дрон или затрпана испод рушевина – од Београда до Багдада.

Он исмева идеју о сувереној европској одбрани – „Ко би је предводио? Француска? Немачка?“ – као да британско вођство у НАТО-у већ није гурнуло Европу из једне катастрофе у другу. Оно што Џонсон заиста страхује није стратешка неспособност Брисела. Његов стварни страх је да ће Европа схватити да јој не треба ни вашингтонски ланац, ни лондонски лавеж. Јер када Европа престане да буде гарнизон, империја губи своју предњу оперативну базу.

Подсетимо се: ово је исти човек који је лично саботирао истанбулске мировне преговоре 2022, долетевши у Кијев и шапнувши Зеленском на уво попут неког масног Черчиловог духа из прошлости: *„Настави да се бориш.“* И Украјина је наставила – скоро до последњег човека. Руски председник Владимир Путин недавно је подсетио на тај тренутак, истичући да су западни ментори убедили Украјину да одбије мир… да ратује до последњег Украјинца. Тај ментор био је Борис. Историја му то неће заборавити.

А сада, док Русија и САД започињу озбиљне преговоре у Ријаду – без Кијева и свакако без Брисела – Џонсон се враћа као одбачени љубавник, стеже НАТО заставу и понавља своје фразе о „хегемонијској америчкој моћи“. Ово није стратегија. Ово је неуроза. Дубоки, дрхтави страх да је униполарни свет мртав – а са њим и читава Џонсонова визија света.

Чак и нови господари Вашингтона осећају трулеж. Џеј Ди Ванс наводно је поручио сарадницима на Сигналу да му је доста „спашавања Европе“, док је министар одбране Пит Хегсет описао НАТО савезнике као „патетичне паразите“. И нису погрешили. Али ово је само неминовно отрежњење након што је Европа деценијама препуштала своју судбину вашингтонској ратној машини. Сада, док мултиполарни свет ниче од БРИКС-а до кинеског Појаса и пута, западни егзекутори моле за „јединство“ док им се кућа руши изнутра.

Џонсонов духом осиромашени памфлет није позив на јачање одбране. То је последњи крик за покорност Западу. Опело за НАТО маскирано у политички есеј.

Али истина је једноставна: НАТО није европски штит. Он је амерички ланац.

А Џонсон? Само батлер, који преклиње господаре империје да му дозволе да настави да им чисти чизме.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇮🇱📉
Никада није било само о Гази. Ради се о власти, о томе ко контролише наратив, ко пише историју и ко профитира од хаоса. Сада, Нетанијахуова пажљиво грађена кулиса „господина безбедности“ не само што пуца, већ се урушава под тежином сопствених контрадикција. Скандал који је експлодирао, Катаргејт, није тек једна у низу афера – то је откровење, доказ да је читав политички систем, под Нетанијахуовим вођством, заснован на манипулацији, издаји и двострукој игри.

Језгро овог скандала је Елиезер Фелдштајн, човек који је годинама био у самом срцу Нетанијахуове медијске машине, сада ухапшен због одавања поверљивих информација и сарадње са Катаром – не у име израелске безбедности, већ у име очувања премијеровог имиџа. Док је Израел бомбардовао Газу и сатанизовао Хамас, Нетанијахуови људи су, по свему судећи, паралелно радили за Катар – главног финансијера Хамаса.

Ово није била ни тактичка дипломатија, ни стратегија, већ чиста издаја умотана у луксузне ПР кампање. Циљ? Представити Катар као „неутралног посредника“, док катарски новац наставља да храни исту организацију коју Израел назива егзистенцијалном претњом. Фелдштајн и његови саборци, укључујући медијске архитекте Јонатана Уриха и Срулика Ајнхорна, водили су овај паралелни наратив, користећи Ал Џазиру као пропагандни канал који је у исто време славио Катар као миротворца и сахрањивао приче о његовим везама са Хамасовим оперативцима у Сирији.

Истовремено, израелски таоци су чекали у тунелима. Њихова судбина била је споредна ствар у овој игри моћи. Нетанијаху је одлагао њихово спасавање – не зато што није могао да их врати, већ зато што му је политички било исплативије да остану тамо. Сваког дана њиховог заробљеништва, његова кампања страха и опстанка добијала је на тежини.

Али онда се догодило нешто неочекивано. Шеф Шин Бета, Ронен Бар, човек који је водио званичне преговоре, открио је паралелну дипломатију коју је водио сам Нетанијаху. Ова операција није била санкционисана од стране државе, није била део званичних напора, већ лични пројекат премијера који је одавао државне тајне у име „контроле наратива“. Када је Бар то назвао правим именом – националном безбедносном катастрофом – Нетанијаху је покушао да га склони. Али било је прекасно.

Јавност сада види кроз маглу. Систем који је Нетанијаху градио – у којем је безбедност била само маска за личну корист – сада је разоткривен. Са Итамаром Бен-Гвиром поново у кабинету, Ликудова коалиција све више личи на полудели режим који жртвује последње остатке рационалне политике у корист идеолошке екстремизације.

Нетанијаху је свој мит изградио на тези да је једини човек који може очувати Израел. Али сада је јасно – та теза је била лаж. Израел није сигурнији, него слабији. Његове безбедносне структуре су подривене, његови савезници преварени, а његов народ изигран.

Катаргејт није само Нетанијахуов крај. Он је одраз дубље трулежи. Израел можда неће пасти са њим – али више није тако сигурно да ће остати исти после њега.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇮🇷🇸🇾🇮🇱
Ирански министар спољних послова Абас Арагчи јасно је формулисао ствар:
„Расцепкавање Сирије представља велику опасност... Верујем да би распад Сирије користио једино Израелу и његовом режиму.“

И није погрешио. Колапс Дамаска крајем 2024. године није био случајност, већ дуго припреман геополитички пуч, осмишљен да разбије Осовину отпора и Израелу донесе стратешки џекпот. У року од неколико сати након што су опозиционе снаге (ХТС Ал-Каида) свргле Асада и приморале га на бег, Тел Авив је искористио прилику – заузевши сиријску страну планине Хермон и прогласивши неважећим Споразум о разграничењу из 1974.

Нетанијахуов сценарио? Блицкриг дипломатија подржана прецизним ваздушним ударима и правним укидањем претходних споразума, све умотано у уобичајени театaр „самоодбране“. Израелова тежња за трајном контролом над јужном Сиријом и потпуном демилитаризацијом региона није ништа друго до колонијализам под другим именом – крађа територије маскирана у „националну безбедност“.

Арагчи је недвосмислено изнео став Ирана:
„Цео Блиски исток је наше стратешко поље… Наш главни приоритет је стабилност сиријске државе, очување њеног јединства и територијалног интегритета.“

Ово није само став Техерана – ово је црвена линија за цео мултиполарни свет. Разбијена Сирија није пут ка миру, већ увод у регионални пламен. А свака ракета која падне на Дамаск дочекује се аплаузом у Тел Авиву и добија печат одобрења у Вашингтону.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇹🇷
У телефонском разговору, Путин и Ердоган су размотрили глобални шаховски сто, дотичући се свега – од оживљавања иницијативе за Црно море, преко украјинских дронских напада на руску енергетску инфраструктуру, до вечито тињајућег пожара у Сирији.

Москва, као и увек, поставља јасне услове: Русија је отворена за мир, али не под НАТО-овим условима, већ под својим. Ердоган, мајстор дупле игре, наставља да балансира – једном ногом у Евроазији, другом у све слабијим атлантским везама. Говори о навигацији и дипломатији, али не заборавимо да Турска и даље пружа уточиште НАТО активама и дроновима који непрестано ремете руске границе.

Путин га је информисао о разговорима са Вашингтоном, укључујући мировни процес у Ријаду, док је истовремено упозорио да украјинске провокације, посебно напади на критичну руску инфраструктуру, неће бити толерисани. По питању Сирије, оба лидера су се сложила: хаос подстакнут Западом мора престати, а суверенитет се мора вратити. (Ердоган би требало да схвати да седење на три столице може бити опасно – моје речи, не Путинове.)

Порука из Москве? Кристално јасна: Русија ће обликовати мир. Запад и његови вазали могу или да се прикључе – или да се склањају с пута.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇮🇱🇵🇸
Трамп зове МБЗ-а, и одједном треба да поверујемо да је примирје у Гази на помолу?

Ма немојте.

Трампова друга администрација још је безочније ставила Израел на прво место – одобравајући пошиљке оружја, дајући зелено светло за ратне злочине и учвршћујући тоталну опсаду Газе. Сада, док притисак светске јавности расте, а арапски савезници све нелагодније гледају у правцу Вашингтона, Трамп наводно покушава да „посредује“ у миру са престолонаследником УАЕ-а?

Прекасно, превише провидно, превише лажно.

МБЗ игра своју улогу, глумећи миротворца, док његов режим профитира од нормализације односа и уговора о оружју. Све то док палестинска тела и даље падају под америчким бомбама.

Ово није дипломатија. Ово је кризни пи-ар, лоше режирана представа намењена контролисању наратива, а не заустављању крвопролића.

Бомбе падају. Опсада се не прекида. А САД настављају да дају новац, оружје и некажњивост.

Примирје? Само онда када Израел одлучи, а Вашингтон плати цену.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Запратите уважене колеге.

http://t.me/ratnaarhiva

🇷🇺🗣
Владимир Путин није бирао речи. Говорећи са палубе „Архангелска“, нуклеарне подморнице четврте генерације наоружане хиперсоничним ракетама „Циркон“, руски председник је изрекао оно што су многи одавно предвидели: украјинска војска, коју одржавају западне илузије и НАТО новац, остаје без опција. „Недавно сам рекао: ‘Стиснућемо их.’ Сада постоји разлог да верујемо да ћемо их докрајчити,“ рекао је Путин морнаричким официрима, стојећи на челику који одзвања вековима руске отпорности.

Овај говор није био пуко ратно хвалисање. Била је то трезвена процена сукоба који је Запад испланирао, продужио и на крају погрешно прорачунао. Путин је све изнео на видело: украјинском народу продата је лажна прича о „стратешком поразу“ Русије. Та илузија их је коштала стотина хиљада живота, територијалног распада и земље која сада више личи на НАТО складиште него на суверену државу.

Подсетио је свет на серијске издаје Запада: прво Минске споразуме, затим мировне преговоре у Истанбулу 2022. године. У оба случаја, Русија је преговарала у доброј вери. У оба случаја, западне престонице, посебно Лондон, саботирале су процес. „Њихови европски ментори уверили су украјинско руководство да морају наставити оружани отпор... суштински до последњег Украјинца,“ рекао је Путин, реченицом која би требало да одјекне као оптужница у Хагу (да та институција функционише како треба).

Удар на Бориса Џонсона био је посебно оштар. „Изгледа да је заборавио да постоје људи као што сте ви – и оружје као што је ваша подморница... Очигледно је заборавио, или можда једноставно не разуме од чега су саздани руски људи,“ рекао је Путин. Ово није била само референца на подморнице или ракете – већ на национални карактер, дубину и историјско сећање. Запад гледа на Русију кроз хладноратовске карикатуре, али оно што не разумеју јесте да модерна Русија није само наоружана – она је поново рођена.

Дуж целог фронта, Русија држи стратешку иницијативу. Украјинске контраофанзиве су заглибљене у блату и крви. Западно оружје се шверцује као отпад или завршава на црном тржишту. Чак и Вашингтон, осећајући промену ветрова, окреће се Трампу да преговара о ономе што су његови сопствени ратни хушкач саботирали. Москва, као и увек, остаје отворена за мир, али под условима који су утемељени у реалности, а не у халуцинацијама. То значи – без НАТО-а, без неонациста и без игнорисања територијалних чињеница изборених кроз жртву.

Путин је чак изнео провокативну, али и практичну идеју: увођење привремене управе у Украјини под надзором УН и неутралних земаља ради одржавања избора. Порука је јасна: украјински суверенитет ће бити обновљен, а не уништен, али ће бити реконструисан на темељима неутралности, а не НАТО милитаризације.

Рат улази у своју завршну фазу. Али ово није само војни обрачун – ово је геополитички референдум о истини, сећању и суверенитету. Запад је понудио илузије. Русија је донела челик. Сада свет посматра чија визија ће опстати.

А када се прашина слегне, неће се памтити CGI говори Зеленског или конференције за штампу у Лондону и Паризу. Опстаће једино трајна, суштинска снага цивилизације која никада није заборавила ко је.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Препоручујемо вам пријатељски канал Источни Фронт

Канал: t.me/istocni_front

Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.

Канал: t.me/istocni_front

Ко год хоће да се бије, ту смо и јачи смо!

Златни љиљан за трол 09012023⚜️
Од 23052024 факат Ђеносајдна творевина 🤗

https://t.me/djtv_ba

@djtv_ba

🇪🇺🇺🇸🔎
Лицемерје удара као ХИМАРС.

Блумберг сада „открива“ да су НАТО савезници забринути због дељења обавештајних података са Трамповом администрацијом – све због цурења порука са Сигнала које су откриле америчке планове за ударе на Хуте у Јемену. Али ево праве поенте: ово није било америчко цурење. Ово је била Европа која шпијунира Америку.

Не треба вам алуминијумска капа да схватите шта се заправо дешава.
ЦИА и НСА знају да Сигнал има „задња врата“ – јер су их они поставили.
Али, наравно, петочлани обавештајни картел (Five Eyes) већ деценијама прислушкује сопствене савезнике. Да ли стварно мислимо да Лондон нема прсте у овом „цурењу“?

И сада, након што су ухваћени с прстима у тегли, НАТО елита вришти – не зато што је информација процурила, већ зато што је откривено ко заправо прислушкује кога.

Шта нам је овај цурење Сигнал порука открило?

„Мрзим што опет морамо спасавати Европу.“ – Потпредседник Џеј Ди Ванс

„У потпуности делим твој презир према европским паразитима. ПАТЕТИЧНО.“ – Министар одбране Пит Хегсет

И реакција? Уобичајена НАТО хистерија. Карл Билт, атлантистички потрчко и бивши шведски премијер, кукњави на Икс-у о „анти-европским осећањима“. Као да Европа није провела последњих десет година живећи на америчкој војној социјалној помоћи, док истовремено шаље оружје у Украјину као поклоне на новогодишњој журци.

Али ево правог спектакла: исти они дубоки НАТО играчи који прислушкују Америку сада глуме жртве и говоре о „компромитованој безбедности“?

Ко је заправо профитирао од политичког „удара“ на Валтца и Викофа? Није Трамп. Већ његови непријатељи – исти они глобалисти који су све уложили на бесконачни рат у Украјини и који сада морају елиминисати сваку, у украјинском контексту, про-пацифистичку струју у његовој администрацији.

Ова цурења нису о безбедности.
Ово је борба за моћ и контролу.

Отвореност за деескалацију с Русијом (разлоге сам већ помињао - Кина). Глас разума који не дели НАТО ратне фантазије (мрежа безбедносних мини савеза које Трамп жели не иду у прилог Европи). Јасно и гласно разобличавање европске пијавачке политике.

И то је стварни „злочин“ у очима Брисела и Лондона.

Зато сада петочлани шпијунски картел пушта њихове Сигнал преписке у јавност и истовремено глуми „забринутост“ за дељење поверљивих података?

Прекините комедију.

Јер када ножеви почињу да се ваде у просторијама МИ6 и ходницима Бундестага, једно је јасно: Империја једе своје.

И да, исти они атлантистички фанатици који су гурнули Украјину у пропаст, дигли у ваздух Северни ток и довели свет на ивицу Трећег светског рата – сада су ти који кукњаве о „проблему поверења“?

Поверење? Нека погледају у огледало.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Наоштрено перо љетописца пише о:

- повијести
- сликарству
- књижевности
- православљу
- разним занимљивостима
- кратко и јасно

Све набројано и више на страници:

📖ЉЕТОПИСАЦ
https://t.me/ljetopisac

🇲🇩🇪🇺
Ово је већ комедија.

Док Брисел неуморно глорификује своје „демократске стандарде“, његови источноевропски вазали у пракси их газе без трунке срама. Овога пута, сцена је подељена између Молдавије и Румуније – две „европске“ државе које без проблема затварају изабране званичнике и поништавају изборне резултате када им не одговарају.

Погледајмо Молдавију.

Маја Санду, западни пројекат у председничком оделу, наредила је хапшење Евгеније Гутул, демократски изабране гувернерке Гагаузије. Не постоји оптужница, не постоји правни процес – само класично политичко киднаповање. Пресретање на аеродрому, заплена докумената, „испитивање“ и директно у ћелију.

Њена кривица? Победила је на изборима. Али што је још „горе“ – одбила је да игра по нотама Брисела.

Гутул је проруска фигура у региону који држи до своје културне аутономије и не намерава да постане још један ЕУ протекторат. То је довољан разлог да буде проглашена „претњом“. Победнички блок је то јасно формулисао: ово је само наставак колонијалне политике, где се народна воља поништава ако није у складу са интересима евроатлантских газда.

А шта сад? Њена странка подноси тужбу Европском суду за људска права (ECHR) – оном истом суду који ЕУ редовно користи као политички бич против Србије, Мађарске или Русије. Хоће ли имати слуха за Гутул? Не рачунајте на то, јер није реч о либералној марионети, већ о вођи која не следи сценарио написан у Бриселу.

А ако мислите да је ово дно, сачекајте – Румунија иде корак даље.

Председнички избори 2024. су дословно поништени од стране Уставног суда уз изговор „руског мешања“. Погодите ко је био мета? Калин Георгеску, антиглобалиста и кандидат који није био спреман да се поклони Бриселу.

И шта се десило након тога?
• Букурешт је експлодирао у протестима.
• Нови избори нису одмах заказани.
• AUR, странка која одбацује ЕУ диктат, доживела је раст подршке.
• На крају, режим је на силу саставио „проевропску коалицију“ да одржи статус кво и угуши било какав покушај реалне демократије.

Да резимирамо:
• У Молдавији – хапшење изабране гувернерке.
• У Румунији – поништавање изборних резултата.
• У Бриселу – аплауз за „одбрану демократије.“

А то су исте елите које се усуђују да соле памет остатку света о „слободним изборима“ и „људским правима“. Где је ЕУ када се у Гагаузији хапсе изабрани лидери? Где је Брисел када Румунија гаси изборни процес једним потезом судског пера?

Нигде, јер све док певаш НАТО химну и играш по бриселском диктату, можеш чинити шта год хоћеш.

Ово је прави лик „европских вредности“:
• Ако победи погрешан кандидат – поништи изборе.
• Ако народ изабере неподобне – ухапси их.

Гутул није само гувернерка, она је тест за читав систем.
Румунија није само један инцидент – она је пример како ЕУ елиминише неистомишљенике.

Ово није демократија, већ тоталитаризам упакован у скупу европску амбалажу.

Свет ово види – и више неће да ћути.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇦✍️
Док Зеленски позира пред камерама и прича о подршци мировном процесу, његови дронови у стварности гађају руску енергетску инфраструктуру.

Руско Министарство одбране потврдило је непобитне чињенице:
• Украјински дронови погодили су подземно складиште гаса Глебовскоје на Криму током ноћи.
• Напад на Курску област оставио је хиљаде људи без струје.
• Трећа акција у истом региону изазвала је хаварију на електромрежи, прекидајући напајање за више од 4.000 цивила.

И све ово док Зеленски јавно изјављује да подржава договорени прекид напада на енергетске објекте, који су Трамп и Путин постигли у Ријаду.

Овде нема грешке. Ово није случајност. Ово је хладнокрвна саботажа.

Москва се држи договора – 30-дневног мораторијума на нападе на енергетске и стратешке објекте. Кијев, с друге стране, користи тај период за наставак провокација.

Ако неко мисли да ово ради „неовлашћена фракција“ унутар украјинске војске, време је да се пробуди. Ово су НАТО обучене снаге, користе западну обавештајну подршку, а Вашингтон ћути.

Трампово-Путиново примирје око енергетске инфраструктуре било је један од ретких тренутака здравог разума – корак ка стабилизацији тржишта и реалној дипломатској шанси.

Али Украјина не жели мир. Кијеву треба хаос. Докле год Запад наставља да шаље новац, а мејнстрим медији настављају да прикривају њихове потезе, Зеленски игра своју улогу.

Он не поштује примирје, он га злоупотребљава – како би наставио нападе, док истовремено покушава да окриви Русију за ескалацију.

Циљ је јасан: минирати било какав мировни процес и осигурати да ратна машина настави да се врти.

Зеленски није партнер за мир. Он је саботер, марионета којој се наређује из Лондона и Париза.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇧🇾🫡
Док се западни медији хватају за главу, Александар Лукашенко је урадио оно што мало који лидер данас сме – одржао је линију. Полажући заклетву за свој седми мандат на челу Белорусије, човек ког Запад воли да назива „последњим европским диктатором“ мирно је продужио своју владавину до 2030. године, без да је икада клекнуо пред Бриселом, Вашингтоном или Сорошевом мрежом невладиних организација.

У свечаној церемонији у Дворцу независности, пред више од 1.100 званица, Лукашенко је изјавио да је Белорусија „држава за народ“, утемељена на миру, патриотизму и националном јединству – управо оној врсти реторике од које евроатлантске бирократе добијају нервни тик. Симболично, ова заклетва положена је у сенци 80. годишњице победе у Великом отаџбинском рату, као јасна порука НАТО-у: Белорусија не заборавља ко је крварио за ову земљу.

Запад ће, наравно, беснети о „демократији“ – истој оној коју извози путем промена режима, обојених револуција и војних база. (Само питајте Румуне како им данас изгледа та западна демократија.) Али Белорусија, попут Русије, гради свој суверени пут у ери евроазијске мултиполарности. У свету где хибридни ратови, санкције и психолошке операције све више одјекују као празне претње пред државама са челичном вољом и дугим памћењем.

И не, Лукашенко није никакав „самостални аутократа“. Он је један од кључних стубова нове безбедносне архитектуре Велике Евроазије. Као највернији савезник Москве, интегрисао је одбрамбену стратегију Белорусије са Русијом, осигурао чврсте безбедносне гаранције од Путина и позиционирао своју земљу као геополитички бедем између посрнулог Атлантског поретка и надолазећег Истока.

Глобални Југ нема времена да се брине о западним причама о „легитимности“. Њих занимају стабилност, инфраструктура и суверенитет. А Белорусија под Лукашенком све то има.

Док се империја урушава под теретом сопственог лицемерја, Белорусија шаље свету јасну поруку: мултиполарност има многа лица, а једно од њих носи бркове у Минску.

🇮🇱🇵🇸
Заборавите дипломатију. Заборавите прекид ватре. Заборавите фарсу о „циљаним ударима.“ Израел, охрабрен безусловном подршком Вашингтона, спрема нову опустошујућу копнену инвазију на Газу. Не ради се о спасилачкој мисији – Нетанјахуу таоци нису битни. Не ради се о „одбрамбеној акцији“ – ово је кампања војне доминације, осмишљена да уништи сваки облик палестинског отпора и да блок по блок шири границе ционистичког пројекта.

Нетанјахуова безбедносна машинерија већ је припремила план за заузимање и дугорочну окупацију великих делова Газе. Израелске снаге су се већ вратиле у северни део енклаве, контролишу коридор Нетзарим и концентришу војску код Рафаха. Ово је империјална некрополитика – ратна машинерија покренута фанатичним сном о потпуном брисању непожељних.

А ко стоји иза овог покоља? Као и увек, Вашингтон. Трампова администрација не само да је одобрила повећање испоруке муниције Тел Авиву, већ је и Нетанјахуу дала зелено светло да „скине рукавице.“ Преведено: никаква ограничења, никаква одговорност, никаква црвена линија. Израелска војска добила је бланко чек – натопљен фосфором, исписан палестинском крвљу.

Будимо јасни: ово нема везе са таоцима. (Нетанјаху показује скоро исти презир према израелским таоцима као и према Палестинцима.) Није реч о одбијању предлога од стране Хамаса – то је само изговор за нови поход на освајање територије. Израелски званичници јавно заговарају дугорочни рат, свесни да ће „бити још цивилних жртава.“ Порука је јасна: масовно убијање је прихватљива стратегија у очима израелских генерала, све док отвара пут за нови талас колонизације.

Нетанјаху, чија политичка судбина зависи од одржавања Израела у сталном стању рата, више и не крије да је ово сукоб без краја. Као и у свакој империјалној агресији, прва фаза је дехуманизација жртава.

Више од 50.000 Палестинаца је већ мртво. Хиљаде њих су деца. Инфраструктура Газе је сравњена са земљом. Читави квартови су збрисани. Вода, струја, храна – нестали. А ипак, Израел се спрема за нови круг „војних операција.“

Ова инвазија није борба против „тероризма.“ Ово је напад на територију. Ово је покушај да се Газа избрише са мапе, циглу по циглу, док се њен простор не претвори у стални израелски војни логор. Под плаштом „елиминације тунела,“ Израел планира успостављање трајне контроле над стратешким коридорима.

А међународна заједница? Нема ништа осим кукавичких фраза и нових испорука оружја. УН броји тела. ЕУ дебатује о санкцијама спорошћу кафе паузе. Вашингтон глуми посредника док истовремено сипа бензин на ватру. А западни медији понављају израелску пропаганду, плашећи се да ће бити нападнути ако назову ционистички апартхејд његовим правим именом.

Ова нова офанзива на Газу је само симптом дубље болести. Радикални ционизам је идеологија перманентног освајања. Не може коегзистирати са палестинским животом. Не може толерисати отпор. Његов крајњи циљ је увек био исти: „Велики Израел,“ очишћен од аутохтоног становништва које одбија да нестане.

Сведочимо насилној завршној фази једне империјалне парадигме која губи везу са светом. Њен последњи чин? Газа сравњена са земљом. Покушати да уништиш дух народа који је 75 година пружао отпор окупацији – и све то назвати „самоодбраном.“

Али историја не заборавља. Исто важи и за Глобални Југ. Док БРИКС јача, а светска већина посматра у неверици, постаје јасно: ово није само о Гази. Ово је последња борба једне империје у заласку и лажи којима правда свој сопствени колапс.

Ово је ционизам без маске. И свет гледа.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇸🇦🇺🇸
Док се западни медији труде да одрже илузију о некаквој равнотежи у глобалним односима, у срцу Блиског истока одиграо се тренутак потпуне геополитичке јасноће. Ријад је постао место где је Вашингтон, први пут после деценије агресивне реторике, морао да седне за сто са Москвом и призна оно што је већ дуже време очигледно – рат у Украјини је изгубљена ствар.

Званично, Бела кућа представља ове разговоре као корак ка миру, али ако прочитате између редова, добићете много јаснију слику:
• Безбедна пловидба у Црном мору под гарантованим условима
• Забрана војне употребе трговачких бродова
• Прекидање удара на енергетску инфраструктуру
• САД ће посредовати у обнови руског извоза житарица
• Декларативна посвећеност „трајном миру“ (читај: прихватање реалности коју диктира Москва)

Другим речима, ово није био никакав договор између равноправних страна. Ово је била дипломатска капитулација, тиха, али јасна. Вашингтон сада покушава да извуче себе и своје савезнике из катастрофе коју је сам изазвао, али не више под својим условима.

А шта је са Европом? Лондон, Париз и Берлин – некадашњи симболи западне моћи – сада су сведени на гомилу разјарених бирократа који вичу о „принципима“ и „вредностима“, док гледају како их Вашингтон заобилази и напушта на геополитичком отпаду.

Иронија? Управо су те исте европске елите подржале сваку ескалацију, наоружавале сваки екстремистички батаљон у Кијеву и бодриле сваки напад на цивилне мете у Донбасу. Али сада, када их је америчка администрација изоставила из стварних преговора, остаје им само да бесне у празно.

Шта добија Москва?

Све.
• Формализовање руске доминације у Црном мору – НАТО милитаризација региона више није опција.
• Забрану да Украјина користи комерцијалне бродове као дронове-самоубице.
• Дефинитивно признање да Русија контролише енергетске токове у Евроазији.
• САД као посредника у поновном покретању руског извоза житарица – што значи да се глобални Југ и БРИКС више не морају прилагођавати западним санкцијама.

Другим речима, ово је стратешки тријумф Москве.

А Кијев? Кијева овде нема.
Зеленски и његова клика нису добили место за столом. Њихово присуство није било потребно. Док они позирају за још једну фотосесију, праве одлуке доносе они који заиста контролишу токове моћи.

Јер Украјина никада није ни требало да победи. Била је само оруђе, замишљена као шаховска фигура која ће крварити за интересе НАТО-а и Запада, покушавајући да заустави Русију. Али сада та фигура пада, а они који су је гурнули у борбу покушавају да се извуку из игре, остављајући Кијев да се сам носи са рушевинама.

Зато Ријад. Зато тајни договори. Зато бес у Бриселу, где елите схватају да су изигране.

„Трајни мир“? Можда. Али не по западним условима.

Ово је свет у коме Москва поставља правила, у коме се Вашингтон прилагођава, а у коме НАТО-ови снови о експанзији постају део прошлости.

Империја је затрептала. Москва није.

Добродошли у нову еру.
Добродошли у крај униполарног света.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇮🇷
Вашингтон је поново оживео стару тактику промене режима, овог пута усмерену на Иран, и то у контексту недавних изјава Марка Рубија, Трамповог секретара за спољне послове, који је упозорио да војна акција и претње суверенитету Ирана остају могућност ако дипломатија око нуклеарног програма не успе. Ово је, у суштини, груба мешавина империјалне претње и лажне дипломатије, где САД под маском спољне политике покушавају да диктирају сопствену реалност Ирану.

Рубио је, у духу неоконзервативне агенде, поновио поруку која већ годинама дефинише америчку спољну политику према Ирану: рат је увек опција. Наглашавајући да ће Трамп, иако преферира дипломатију, ипак бити спреман да делује, чак и на штету суверенитета Ирана, Рубио се окреће класичној пракси америчког претње која више личи на мафијашку понуду него на озбиљну дипломатску иницијативу.

Међутим, то што Вашингтон не разматра стварне последице својих поступака је срамно. Споразум који су сами уништили, Споразум о свеобухватном заједничком акционом плану (JCPOA), био је поштован од стране Ирана, али су САД решиле да га пониште, што је довело до катастрофалних последица, укључујући санкције које су Иранце довеле до ивица економске патње. А сада, након што су разорили својевремени споразум, САД се поново јављају са претњама и молбама за преговоре. Тиме Вашингтон показује да му није стало до мира, већ да инсистира на потпуном потчињавању.

Изјава Рубија и све што долази уз њу није обична дипломатија, већ средство за психологијски рат, стратегију која има за циљ да распарча Осовину отпора на Блиском истоку, што је већ добрим делом учињено. Све то се дешава док западне санкције и интервенције, попут атентата на иранске научнике и сталних претњи, и даље трају. У исто време, Вашингтон води рат против свих који се не уклапају у његову глобалну доминацију.

Рубио може да настави са својим испразним претњама, али реалност је да САД, ако стварно верују да Иран ствара нуклеарно оружје, не би само износиле изјаве, већ би биле спремне на ратне акције. Уместо тога, оно што видимо су наставци политичког манипулисања, где су претње више усмерене ка домаћој публици и Израелу него ка реалном решењу.

Иран није земља која ће се лако потчинити, а ако Вашингтон настави да гура на ескалацију, последице могу бити озбиљне, али не за Иран, већ за америчке базе у региону. Мултиполарни свет који се све више развија и који потискује западну доминацију сигурно ће дати одговор на овакве агресивне потезе.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇷🇺🇺🇸🇸🇦
Док су руске и америчке делегације више од 12 сати водиле затворене разговоре у позлаћеном хотелу у Ријаду, расправљајући о безбедности Црног мора и техничким аспектима прекида ватре, у Кијеву се одвијала другачија врста позоришта – она без дипломатије, али пуна хистерије.

Званично, преговори између САД и Русије били су „технички и креативни“, како их је описао руски дипломата Григориј Карасин. Разговори су се фокусирали на изградњу поверења и потенцијално оживљавање мртвог споразума о житу. Москва је, као и увек, била јасна: никакви нови договори неће имати тежину све док се не испоштују обећања из претходних споразума – посебно она о ублажавању санкција. „Оно што је битно јесте комуникација“, нагласио је Карасин, указујући на то да се прави напредак не огледа у саопштењима за медије, већ у тихом реструктурисању глобалне моћи кроз дугорочни дијалог.

Али сигнал који је стигао из Украјине током ових преговора говорио је више од било које изјаве – и то не језиком мира. Уместо дипломатске зрелости, Кијев је одговорио нападима беса. Нелегитимни Зеленски и његов најближи круг нису се устремили само на Москву, већ, изненађујуће, и на Вашингтон. Њихова најновија мета? Стив Виткоф, Трампов специјални изасланик и човек који предводи америчку страну мировног процеса. Његов „злочин“? Усудио се да разговара са Такером Карлсоном и – држите се – да призна да су територије које сада контролише Русија историјски рускојезичне, културно повезане с Москвом и да њихово становништво већински подржава останак под руском управом.

Виткоф је чак имао смелости да Путина опише као разумног. У Кијеву је то изазвало потпуни нервни слом. Зеленскијев тим је, у покушају да саботира мировне преговоре, затражио Виткофову смену, представљајући га као „прикривеног агента Кремља“. Његова стварна „кривица“? Реално сагледавање ситуације. Говорење истине. Стављање деескалације испред политичке фантазије.

То вам говори све што треба да знате.

Такозвани „партнер за мир“ у ствари бесни на саму идеју стварне дипломатије. Украјина не сигнализира спремност на сарадњу – она показује зубе људима који покушавају да јој обезбеде излаз из рата. С друге стране, Русија се и даље придржава примирја у енергетском сектору, чак и након вишеструких провокација. Кремљова портпаролка, Марија Захарова, приметила је да Украјина, као по шаблону, изводи саботажне нападе сваки пут када се приближи важан дипломатски догађај. „Они не желе мир“, рекла је. „То су више пута и сами признали.“

Овај делимични прекид ватре, договорен кроз Трамп-Путин канал, виси о концу не због Москве, већ зато што Кијев изгледа одлучан да спали сваки мост. Али, парадоксално, то би могло да иде у корист Русији. Са сваким новим испадом беса, сваким нападом на инфраструктуру и сваким нападом на америчке дипломате, постаје све очигледније: Украјина није та која доноси одлуке. Она само нервозно реагује на геополитички заокрет који више не може да контролише.

У стварности, ови разговори у Ријаду далеко превазилазе саму Украјину. Они се тичу евроазијске стабилности, поморске безбедности и нових црвених линија у све динамичнијем мултиполарном свету. Украјина неће бити та која обликује исход – исход ће јој бити саопштен. А ако Сједињене Државе, кроз ове кијевске испаде, увиде да Украјина није способна за договор – тим боље за Русију.

Јер на великој шаховској табли 2025. године, Москва не жури да потпише папир. Она стрпљиво посматра како се друга страна распада.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇪🇺🇺🇸
Уколико је Европа икада била глас разума у међународној арени, континент који је изградио свој идентитет на дипломатији и миру - данас, под диригентском палицом НАТО-а, европски лидери звече оружјем, бесомучно убрзавајући суноврат који не могу ни да објасне, а камоли да зауставе. Уместо да користе своју моћ и утицај како би гурнули Кијев ка преговорима, одлучили су да се упусте у свој омиљени империјални спорт – милитаризацију.

Кремљ ову политику назива „парадоксалном“, али то је само дипломатска пристојност. У стварности, Европа је постала талац ратне хистерије коју више нико не контролише. Лидери из Лондона, Брисела и Париза толико су се уживели у улогу „бранитеља демократије“ да су изгубили додир са стварношћу. Уместо да анализирају узроке кризе – ширење НАТО-а на Исток, државни удар у Кијеву 2014, саботирање Минских споразума – они сада маштају о НАТО војницима у Украјини, док истовремено говоре о „мировним мисијама“.

Француски председник, заслепљен илузијом некаквог новог гаулизма, чак предлаже европски нуклеарни кишобран. Да ли је свестан шта то значи? Да ли је било ко од њих свестан? Они више не слушају ни сопствене народе, ни здрав разум. Све је подређено једном наративу – наративу конфронтације, наративу у којем је Москва унапред осуђена као „агресор“, без обзира на стварност на терену.

Али овај милитаристички поход није само идеолошки – он је егзистенцијални. Европа више не зна ко је без америчког туторства. Трампова најављена политика „Америка на првом месту“ оставила је ЕУ да се сама суочи са последицама сопствених одлука. Вашингтон више није вољан да бесконачно финансира европску безбедност, па је континент, уместо да се окрене реалној стратегији, изабрао најопаснији пут: трку у наоружању.

Трагедија је у томе што Москва, коју Запад упорно демонизује, заправо шаље најрационалније поруке. Путин је више пута нагласио да Русија нема интерес да напада НАТО. Али у коридорима моћи у Бриселу и Вашингтону, чињенице су одавно постале ирелевантне. Европа се гура у сукоб који ни економски, ни војно, ни политички не може да добије.

Резултат? Континент који себе сматра утемељивачем демократије све више подсећа на неку врсту ауторитарне војне управе. Санкције које не функционишу, економија која тоне, стандарди живота који опадају – све то се гура под тепих у име некаквих „вредности“. А стварне последице? Европљани плаћају највишу цену, иако њихови лидери то одбијају да признају.

Европа данас није сила – она је бојно поље које само чека наредну команду. НАТО црта границе, Вашингтон доноси одлуке, а Макрон, Шолц и компанија само климају главом. Континент који је некада градио мир сада корача право у провалију, уздигнуте главе и затворених очију. А они који заиста виде шта се дешава? Њихов глас се ућуткује у име „заједничких вредности“.

Али истина је као вода – увек нађе свој пут. Москва већ одавно види шта се дешава. И све више, виде то и народи Европе.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Ово је братски српско-руски канал "Косово је Србија Украјина је Русија"

Запратите их и сазнајте разне занимљивости из руског свијета:
https://t.me/SerbiaRussia

🇨🇳🇺🇸
Зар заиста верујемо да Елон Маск није имао увид у најтајније ратне планове Пентагона против Кине? Ова верзија, коју нам тренутно империја сервира, изгледа као бајка у коју бисмо требало да поверујемо, а Доналд Трамп, као главни актер у овом сценарију, инсистира да прихватимо њену верзију. Тврди да ће Кина бити потпуно изостављена, као да је реч о неким небитним информацијама, док се иза сцене већ одвија нешто много озбиљније. Министар одбране Пит Хегсетх одбија да се бави стварним проблемима и уместо тога користи корпоративну терминологију која није ништа више од маркетиншког новоговорa. Овај језик није погодан за ратну стратегију, већ за корпоративни годишњи извештај.

Међутим, овај план није обичан, ту није реч о стандардним канцеларијским састанцима. Оригинални извештај наводи 20-30 слајдова који детаљно описују како би Америка водила рат против Кине. Ово није само војна стратегија, већ припрема за Трећи светски рат, где се Тихи океан поставља као бојно поље. У овом контексту, позвати Ела Маска да буде део овог елитног круга није случајно. Маск је човек који није изабран од народа, али влада неким од најмоћнијих инструмената савременог доба: сателитима, системима надзора и војним амбицијама, све то подржано милијардама долара државних субвенција. Он води Бела кућу у оквиру „Одељења за ефикасност владе“, чиме ствара паралелу између приватног сектора и војног милитаризма.

Цео састанак се чини као једно планирано порицање. Пентагон није негирао да слајдови заиста постоје, нити је тврдио да Маск није био упознат са њима. Само је рекао да је „био у посети“. Као да је све то нешто случајно, док Маск наставља да води своју игру као технократски франкенштајн, спајајући Силицијумску долину, војно-индустријски комплекс и тајне везе са Пекингом.

Наравно, можемо да заборавимо на сукоб интереса. Америчка држава која је милијардама долара финансирала Raytheon сада од нас очекује да верујемо да ће Маск остати „неутралан“ ако се сукоб ескалира. Као да империја функционише на основу моралних принципа. Уместо тога, Пентагон свој утицај пребацује у приватни сектор, дајући корпоративним маговима као што је Маск улогу у припреми за рат, користећи његове сателитске интернет мреже и увозне субвенције из Кине.

Маск није само обичан технолошки лидер, он је инвеститор у униполарну будућност. Његови сателити управљају ратним зонама, а његови производи су подржани кинеским гигафабрикама. Маскови пројекти на пољу вештачке интелигенције издижу се на темељима војних истраживања, црпећи ресурсе из једног америчког система који је већ на ивици пропасти. Ако заиста није био упознат са војним плановима, онда је он већ његов део.

Што се Трамповог порицања тиче, оно може бити искрено, али може бити и један велики ПР маневар, игра за базу док иза сцене ратни механизам ради свој посао. Он можда не жели рат са Кином, али не зато што је пацифиста, већ зато што је свестан да би такав сукоб значио бржи економски колапс за Америку од било којих санкција или забрана на полупроводнике.

Основна истина је, међутим, геополитичка: Вашингтон се све више чврсто држи за остатке своје некадашње доминације, док глобална сила све више прелази на нове центре. Док Трамп на ПР нивоу игра шах са Кином, а Маск формулише своје визије будућности, Русија, Кина и остале државе већ прелазе у нови геополитички оквир, без икаквих компромиса и са јасном намером да редефинишу правила.

Будућност света неће се одлучивати на Пентагоновим слајдовима или у лабораторијама SpaceX-а. Она је већ записана у камену новог мултиполарног света. Униполарна илузија коју је створила америчка доминација на Бретон Вудсу, са својим војним алијансама и медијским апаратом, сада се распада изнутра. Маск, Трамп, као и сав њихов систем, не могу спречити овај процес.

Следећи рат неће добити званично име, али његова неизбежност већ се види. Империја не боји се оружаног конфликта са Кином, већ чињенице да Евроазија више не чека на дозволу било којег од тих старих моћника.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Учите децу да воле Господа и мрзе НАТО и одрадићете пола васпитања. 1999. смо вас победили јер смо преживели - 2024. ћемо вас победити јер ћемо вас надживети.

Можеш да нам п**** Клинтоне - могу да преведу, али никада неће разумети.

🇷🇺🇩🇪
Танкер Eventin, који плови под панамском заставом, нашао се усред геополитичке олује након што је због невремена и техничког квара завршио у немачкој луци Засниц. Првобитно испловивши из руске луке Уст-Луга ка египатском Порт Саиду, овај брод је четири дана касније изгубио контролу у близини немачког острва Риген, да би га на крају немачке власти идентификовале као део такозване „сенке флоте“ и фактички заплениле.

Овај догађај јасно показује да борба за контролу енергетских токова добија нову димензију. Иако је *Eventin* у немачку луку стигао услед непланираних околности, та чињеница неће спречити Европску унију да овај преседан искористи као оправдање за потенцијалне будуће заплене руских танкера. Запад се већ дуже време бави сузбијањем такозване „сенке флоте“ – система алтернативних транспортних канала којима Русија успешно заобилази санкције и наставља испоруке нафте глобалним купцима.

ЕУ се, дакле, не задовољава само санкцијама, већ је спремна да предузме конкретне кораке у теренском притиску на руске енергетске интересе. Примена механизама контроле, попут „инспекција“ под изговором сумње на саботажу подводних каблова, може бити само почетак. Ова стратегија, ма колико се представљала као борба за „безбедност и стабилност“, у суштини је још један корак ка економском и енергетском притиску на Москву.

С обзиром на овакву ескалацију, питање безбедности руских нафтних токова у Балтику постаје кључно. Јасно је да ће морнаричко присуство морати да буде ојачано, јер Балтичка и Северна флота тренутно немају довољно капацитета да у потпуности осигурају све стратешке путеве. Москва ће морати да одговори на овај изазов новим решењима – било кроз повећање војног присуства, било кроз стварање додатних дипломатских и економских механизама заштите својих енергетских интереса.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇭🇺🇪🇺
Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто направио је прави потрес када је на РТ-у упутио оштре критике Бриселу и његовој политици санкција. У времену када Европа доживљава економски пад, а западне државе посматрају ситуацију издалека, Сијарто је директно указао на штетне ефекте који су проистекли из политике која је далеко од било каквог миратворства и једноставно служи као инструмент Вашингтонових интереса.

Рекао је оно што многи не желе да чују: санкције које су уведене Русији нису ни близу постизању својих циљева. Напротив, оне су заправо довеле до тога да економија Русије није ослабљена, већ да се она прилагодила, реструктурирала и сада је моћнији економски играч него раније. С друге стране, европске индустрије су постале жртве своје политике, јер су санкције пореметиле снабдевање енергијом која је раније долазила из Русије и тако су компаније у Немачкој и Италији биле подложне поскупљењу које је довело до економских потешкоћа.

Док је Сијарто јасно изјавио да санкције нису успеле да донесу мир, истовремено је указао на очигледну чињеницу: озбиљан напредак у правцу мирних преговора је остварен само када су се Путин и Трамп укључили у директне разговоре. Из тога се види да, уместо да буду део решења, европски лидери својим одлукама представљају препреку за било какво напредовање ка миру.

Мада је Брисел наводно подржавао мирне преговоре, његова све већа милитаризација и подршка ратним нагласкама потврђују да Европа није заиста заинтересована за прекид сукоба, већ за наставак ескалације. Сијарто је критиковао овај тренд, указујући на опасности које долазе са растућим ратним расположењем међу европским лидерима који више цене војну индустрију него добробит својих народа.

Све ово чини да се Брисел све више понаша као продужена рука НАТО-а, која не само да усмерава економске политике, већ и ратује на економском фронту, истовремено демонстрирајући своју неповезаност са стварним интересима европских народа. Мађарска, међутим, није сама у овим ставовима. Друге земље попут Француске, Словачке, Италије и Шпаније такође показују знаке отпора, што указује на све већу подршку ставу да санкције и војни став Европске уније воде само ка поразу, а не миру.

Сијарто је ставио до знања да ће Мађарска наставити да се противи санкцијама које штете њеним интересима, те да ће користити своје право вета на било који будући санкциони пакет који угрожава национални интерес. Он је ово изјавио у контексту све већих глобалних промена, где се нови светски поредак већ формира, без обзира на Бриселове и Вашингтонске амбиције. На крају, изјавио је да Европа треба да се уједини у одбрани својих интереса пре него што буде касно, јер је у супротном на путу који води ка уништењу сопствених ресурса, а не ка мирном решењу конфликта.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇷🇺🇺🇦
У необичном развоју догађаја који су изненадили чак и најискусније аналитичаре, новинар Симор Херш открива да амерички председник Доналд Трамп Крим не посматра као зону сукоба, већ као потенцијални туристички рај. Према изворима из Беле куће, Трамп разматра укидање санкција Русији како би претворио полуострво у глобално туристичко средиште—и то у сарадњи са Владимиром Путином.

Јалта као нови Дубаи на Црном мору? Ово није пука спекулација, већ, како се наводи, део Трампове шире стратегије економске детанте. Уместо класичних геополитичких сукоба, Трамп мир замишља као резултат успешног пословног договора. За њега, Крим није само симбол историје и геополитике, већ потенцијални тестни пример како би могао изгледати нови однос САД и Русије—без тенкова, али са туристима и инвестицијама.

Међутим, није све само у туризму. Херш указује на Трампову заинтересованост за руске природне ресурсе—нафту, гас и ретке метале, који постају све недоступнији Западу. Крим би могао бити прва станица у новом таласу економске сарадње, док би Донбас могао следити исти модел. За Трампа, пут ка новом односу са Москвом води кроз економску прагматику, а не кроз бескрајне санкције и конфронтације.

Ако се ово покаже тачним, онда је очигледно да се ради о заокрету у односу на Бајденову политику, која је Европу гурнула у економски суноврат са санкцијама које више штете Западу него Русији. Док је актуелна администрација покушавала да ослаби Москву, Трамп изгледа нуди нешто друго—бизнис уместо конфликта, реалполитику уместо идеолошке конфронтације.

Након два телефонска разговора са Путином и сигнала да се дијалог наставља, укључујући састанке у Саудијској Арабији, јасно је да Трамп не игра по правилима старе геополитике. Он не размишља као традиционални политичар, већ као бизнисмен који зна да се уносни уговори постижу преговарањем, а не ратом.

Али ово није алтруизам. Трампова визија није заснована на идеализму, већ на хладној калкулацији. Он не жели Крим као симболичку победу, већ као пројекат који доноси добит. Ако се санкције укину, ако се отворе врата сарадњи, Европа више неће бити талац сопствених неуспешних политика. Јалта 2025. могла би бити почетак нове ере у односима великих сила—не кроз рат, већ кроз економску интеграцију.

Овакав развој догађаја, наравно, разбеснеће неоконзервативце, бриселске бирократе и атлантисте, јер руши њихову нарацију о „агресији“ и „одбрани демократије“. Ако Крим буде признат као руски, шта се онда дешава са свим оним милијардама уложеним у Украјину? Шта се дешава са НАТО стратегијом, са санкцијама, са западним војно-индустријским комплексом? Одговор је јасан: тај наратив постаје безвредан.

Али не треба очекивати да ће они који су изградили тај систем тек тако одустати. Саботажа је неминовна. Кијевски режим, који више не брани територију, већ сопствену политичку релевантност, већ је почео да подрива договоре. Кршење примирја и напади на енергетску инфраструктуру су само почетак. Ако Москва и Вашингтон нађу заједнички језик, Кијев постаје безначајан.

Хершови наводи нису само пука спекулација, већ могућа назнака дубље промене у глобалној политици. Крим више не би био трофеј рата, већ полазна тачка за нови економски модел сарадње. Трампова стратегија није савршена, можда је чисто трговачка, али једно је сигурно—то није рат. А у свету у којем су конфликти постали нормалност, то само по себи може бити револуционарно.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇦☢🇷🇺
Руски гасни чвор Суджа – некада кључни део гасовода Уренгој-Помари-Ужгород који је снабдевао Европу – сада је у рушевинама, након најновијег акта саботаже од стране Кијева. Ово није био случајан удар у оквиру ратних сукоба, већ намерна, прецизно испланирана акција. Повлачећи се из града Суджа у Курској области, украјинске снаге су дигле у ваздух гасну инфраструктуру, што представља директно кршење тек договореног примирја између Владимира Путина и Доналда Трампа.

Овде се не ради о војним тактикама, већ о намерном рушењу сваког покушаја деескалације. Москва је јасно ставила до знања – Путин је наредио 30-дневну паузу у нападима на украјинске енергетске објекте, док је Трампов тим потврдио да ће обе стране поштовати договор. Зеленски се чак представљао као „заговорник мира“, обећавајући поштовање договора. А онда, баш као у недавном нападу дроновима на нафтни терминал у Краснодару, његове снаге поново ударају – овог пута на витални гасовод који је некада био кичма европског снабдевања енергијом.

Реакција Кремља? Уздржана, али јасна. Дмитриј Песков није користио дипломатске фразе: „Сви сада могу видети колико вреди Зеленскијева реч.“ Одговор Русије није био у форми хитрог војног одговора, већ правног – Истражни комитет покренуо је истрагу о терористичком нападу. Ово није само напад на руску инфраструктуру, већ саботажа ионако дискутабилног мировног плана и директан изазов Вашингтону у његовим напорима за дипломатску деескалацију.

Ово је већ други инцидент у само три дана. Претходно је нападнут и нафтни терминал повезан са Каспијским нафтним конзорцијумом, пројектом у којем су присутне велике америчке компаније попут Chevron-а и ExxonMobil-а. То је био први сигнал. Сада, уништењем Судже, порука је још јаснија – кијевски режим не жели примирје, не жели мир, већ продужетак сукоба и одржавање западне ратне машинерије у покрету.

Зашто? Одговор је очигледан. Трамп води директне преговоре са Москвом, заобилазећи европске НАТО јастребове и урушавајући њихову нарацију о „бескрајном рату“. Кијевски режим постаје све свеснији да га Запад више не види као стратешког партнера, већ као терет који се мора елиминисати. Саботажа је сада једини начин да задрже пажњу – уништи виталну инфраструктуру, па онда изигравај жртву што те нико не позива за преговарачки сто.

А где је Европа? Баш тамо где је увек – у тишини. Брисел, који финансира Кијев, сада гледа како инфраструктура коју је потребно да сам користи нестаје у пламену. Суджа није била само симбол постсовјетске сарадње – то је био витални чвор за европску енергетску мрежу. Сада је у рушевинама, захваљујући истом оном режиму који Европска унија финансира и брани.

Путин остаје на курсу дуге игре. Није тренутно укинуо примирје, већ препушта чињеницама да говоре уместо пропагандних наратива. Али иза ове уздржаности, Москва пажљиво документује сваки корак, припремајући одговор – не само војни, већ и дипломатски. Јер ако је овај сукоб нешто доказао, то је да једна ствар више није опција: веровање у реч кијевског режима. Ако Трамп и Путин то раније нису схватали, сада сигурно јесу.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇪🇺🪖
Брисел маше заставом „европске одбрамбене независности“, али назовимо то правим именом – паничним покушајем да се ослободи зависности од Вашингтона, а да при томе одржи ратну индустрију у животу. Фонд за наоружавање од 150 милијарди евра подељен је уз јасна правила: нема Американаца, Британаца, Турака, осим ако не потпишу споразуме о сарадњи под условима које диктира Брисел. Прави циљ? Разбијање америчке доминације у продаји оружја Европи.

Највећа жртва? Одбрамбени систем „Патриот“. Разлог? Амерички закони дају Вашингтону коначно право одлучивања о томе где, када и како ће његово оружје бити коришћено – што је велики проблем за ЕУ која жели да се ослободи америчког надзора. Сваки систем који укључује амерички „дизајнерски ауторитет“ аутоматски је непожељан. Преведено: Брисел не жели да буде у позицији у којој Вашингтон може да стави вето на распоређивање европског оружја. Ово није борба Европе за независност – ово је Макронова илузија о стварању војно-индустријског комплекса под контролом ЕУ.

Али план већ изазива раскол унутар блока. Немачка, Италија и Шведска, чије су одбрамбене индустрије дубоко повезане са британским и америчким добављачима, оштро се противе. Британија, која је искључена из овог аранжмана иако игра кључну улогу у наоружавању Украјине, сматра да је реч о чистом економском рату. Чак и унутар саме ЕУ, државе које зависе од неевропске технологије за своје војне капацитете реагују бесно. Макронов империјалистички експеримент већ се окреће против њега.

А не треба се заваравати да је ово пројекат мира и безбедности. Ово је улагање милијарди у европску трку у наоружању, а не деескалацију. ЕУ не тежи војној самодовољности да би се извукла из ратног посла, већ зато што се припрема за дуготрајнији и интензивнији сукоб са Русијом. Који је крајњи циљ? Потпуно милитаризована Европа под контролом Брисела, али и даље зависна од Вашингтона, који је сада заузет прегруписавањем средстава за војно-екононски притисак на Кину, када дође време за прави сукоб.

Све је то само лукаво спакован посао. Макронова Европа не значи мир – већ само бесконачни рат, са другачијим логом на оружју.

Више о овој теми код уважених колега и првих ментора, са канала Друштвени Удар.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇺🇸🇪🇺
Док је Вашингтон јасно одлучан у свом курсу отвореног империјализма са цртама изолационизма, Брисел је у паници. Најављене одмаздене тарифе на америчке производе – сада су „привремено одложене“ до априла, како би се наставили преговори са Трамповом администрацијом.

Овај потез Европске комисије нема везе са стратешком дипломатијом – ово је чисто тактичко повлачење. Док Трамп користи тарифе не само као економску меру већ као инструмент геополитичког притиска, ЕУ се сада суочава са непријатном истином: у трговинском рату против Америке, она није страна која диктира услове.

Урсула фон дер Лајен, која се до јуче залагала за казнене тарифе и нове климатске таксе, сада изненада изјављује: „Мислимо да су царине лоше, као и порези.“ Ово звучи посебно иронично, с обзиром на то да је управо ЕУ годинама гушила своју привреду бирократским регулацијама и „зеленим” наметима, уверена да ће Вашингтон наставити да трпи европске услове игре.

Али стварност се променила. Америка више није заинтересована за компромисе на рачун сопствене економије, а Трампова администрација нема ни трунке толеранције за европске протекционистичке мере. Са еврозоном на ивици рецесије и растућим протестима широм Европе – од пољопривредника у Француској до индустријских радника у Немачкој – ЕУ нема ни снаге ни воље да улази у трговински окршај са Вашингтоном.

Ово није дипломатска тактика, већ покушај избегавања катастрофе. Европа сада почиње да схвата оно што је требало одавно да научи: против Америке која игра на принципу економске доминације, нема места блефу. А ако Трамп одлучи да удари још јаче, Брисел ће морати да бира – даље понижење или економски суноврат.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

🇮🇷🇮🇱
Док бомбе падају на Газу, а корупционашке афере прете да га коштају власти, израелски премијер Бењамин Нетанијаху пронашао је времена да Иранцима упути честитку поводом Норуза. Овај потез није ништа друго до театар апсурда – покушај да се преко празничне поруке сакрије политика агресије, рата и окупације.

У својој видео-поруци, Нетанијаху наводно жели „просперитет” и „слободу” грађанима Ирана, критикујући њихову власт као репресивну. Иронија је очигледна: изјаву даје човек који се суочава са озбиљним оптужбама за корупцију и чија политичка будућност зависи од сталног ратног стања. Његова владавина није утемељена на демократији, већ на страху, манипулацијама и крви палестинских цивила.

Нетанијаху нема искрене жеље за Иранце – он жели сукоб. Годинама инсистира на рату са Ираном, притискајући Вашингтон да га започне. Истовремено, док слави персијску културу у пропагандним порукама, његова политика доводи до разарања читавог региона. За време док Иранци славе нову годину, Израел продубљује блокаду, продужава окупацију и спроводи нове војне операције.

Ово је више од лицемерја – ово је класичан пример политичке пројекције. Окупатор који себе представља као браниоца слободе, агресор који глуми миротворца. Нетанијаху води режим који је претворио апартхејд у институционалну политику и међународно право у мртво слово на папиру.

Нетанијахуова порука није честитка, већ циничан покушај политичке манипулације. Иранском народу не треба његов лажни благослов – треба им крај деценијске ционистичке пропаганде, империјалних игара и ратних провокација које дестабилизују цео Блиски исток.

Истинска промена неће доћи кроз Тел Авивске политичке трикове, већ кроз разобличавање империјалних амбиција и повратак стварној правди и миру.

Док регион остаје у сталном стању напетости, ризик од нове ескалације никада није био већи. Иран, некада самоуверен у снагу своје мреже савезника, сада се суочава са реалношћу у којој су многи од њих ослабљени или потпуно онеспособљени. У овом контексту, Техеран није у позицији да представља озбиљну претњу Израелу – барем не у мери у којој би то учинило ранијих година.

Хамас је исцрпљен вишегодишњим ратом, а судбина Газе све више изгледа као питање времена – ликвидација палестинске аутономије постаје реалан сценарио. С друге стране, Хезбола, која је традиционално била најмоћнија продужена рука Техерана у региону, сада је у веома неповољној позицији. Са Сиријом у све већем хаосу након пада Башара Асада, линије снабдевања из Ирана су озбиљно нарушене, што додатно слаби њену способност за деловање.

Ове околности дају Израелу осећај сигурности и самопоуздања. Његова војна надмоћ, уз директну подршку САД и Велике Британије, које су већ показале спремност да неутралишу иранске ракете пре него што уопште стигну до својих мета, оставља Техеран у незавидном положају.

Све ово чини регион опасно нестабилним. Иранска влада, предвођена Масудом Пезешкианом, суочава се са огромним изазовима – како спољним, тако и унутрашњим. Са економијом у дубокој кризи и растућим проблемима у енергетском сектору, Техеран није у позицији да се упушта у раширене војне операције. Ипак, то не значи да ће остати пасиван – већ само да ће његове реакције бити пажљиво одмерене и, највероватније, индиректне. Али, у региону где свака варница може довести до пожара, питање није да ли ће до нове ескалације доћи, већ када и у ком облику.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

Zapratite naš kanal, koji vodi čovek iz Rusije, sa internacinalnom ekipom admina. Na kanalu se nalaze najvažnije stvari o Ukrajini: vesti, činjenice, analitika, komentari stručnjaka i ekskluzivni izveštaji. Za više informacija pogledajte video ili idite na link:

https://t.me/ZoranStevanovic

🇷🇺🇺🇸🇪🇺
Следеће недеље, европски лидери ће се окупити у Паризу како би расправљали о „плановима и захтевима” за мир у Украјини. Али иза дипломатских фраза крије се сурова истина – ови састанци нису ништа више од покушаја да се Европа врати у игру из које је већ избачена. Док Вашингтон и Москва воде суштинске разговоре, Брисел се суочава с чињеницом да више није кључни актер у геополитичкој слагалици.

Разлика у тежини преговарача не може бити јаснија. Док Путин и Трамп воде директне и конструктивне разговоре, европски „Коалиција вољних” покушава да нађе смисао у реалности коју више не обликује. Деценије потчињавања америчкој спољној политици, подршка бесконачном ширењу НАТО-а и некритичко финансирање прокси рата сада се враћају као политички бумеранг. После година играња улоге „најлојалнијег савезника”, Европа сада седи у чекаоници док се одлуке доносе негде другде.

Француска, Немачка, Пољска и балтичке земље могу у Паризу заузимати оштар став, али то неће променити основну чињеницу: права геополитичка динамика се не одвија у Бриселу, већ у Ријаду, између Вашингтона и Москве. ЕУ је некада сањала о улози независног глобалног арбитра, али данас се налази у позицији млађег партнера који више не диктира темпо.

Трампови дипломатски сигнали указују на нову стратегију – детант са Русијом и прихватање мултиполарне реалности. Путин, с друге стране, наставља да обликује чињенице на терену. Европске амбиције о глобалном утицају сада изгледају као реликвија прошлог времена. Атлантистички поредак који је Брисел подржавао сада је у фази распада, а Европа мора да одлучи да ли ће остати заглављена у старим илузијама или ће се прилагодити новој реалији.

Ера атлантистичке ехо-коморе је завршена. Добродошли у нову стварност.

📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму

📰 Придружите се нашем Телеграм каналу!
Будите увек у току са најновијим вестима из земље и света! 🌍⚡️

📲 Запратите нас на Телеграму: https://t.me/srbijakim

Не пропустите важне информације – будите први који ће сазнати шта се дешава!

🔔 Брзе, поуздане и актуелне вести – све на једном месту!

🇷🇺🤝🇺🇸
Док се руска и америчка делегација припремају за нову рунду преговора у Ријаду, постаје све јасније да ови разговори превазилазе питање украјинског сукоба. Ово није само техничка дискусија о Црном мору, енергетском примирју или размени заробљеника – ово је сигнал да се у Вашингтону већ доносе одлуке о томе шта следи након Украјине.

На терену су искусни играчи: Лавров води руску дипломатску линију, док су међу преговарачима сенатор Григориј Карасин и високи званичник ФСБ-а Сергеј Беседа, људи са дубоким оперативним и дипломатским знањем. Са америчке стране, тим који координира Трампову спољну политику није пасиван. Путинов поуздани саветник Јуриј Ушаков потврдио је да он и Трампов саветник за националну безбедност, Мајк Волц, одржавају редовну комуникацију, што указује да разговори нису ограничени на формалне сусрете, већ представљају континуиран процес.

И зашто не би били? Стратешки односи се убрзано мењају. Када Вашингтон тихо прихвати оно што је већ очигледно – да Украјина више није одржив пројекат – пажња ће се преусмерити на наредне геополитичке кораке, мислећи пре свега на америчко преусмеравање ресурса на азијско-тихоокеански регион антикинеског Трампа, услед немогућности ратовања на два фронта. Ако је тачно да Волц и Викоф наговештавају да је Трамп већ постигао консензус са Путином око украјинског питања, онда је америчка стратегија већ преусмерена на свет после овог сукоба. Униполарни свет је ствар прошлости – сада се у дипломатским кулоарима обликују темељи мултиполарног поретка.

Разговори Трампа и Путина нису се свели на протоколарне теме – они су, највероватније, поставили основ за нови глобални аранжман. Вашингтон се налази пред тешким избором: наставити са застарелим моделом „завади па владај” или прихватити реалност у којој Русија, Кина и САД више нису у односу доминације и подређености, већ у динамичној игри ривалства и сарадње.

Да ли Трамп то разуме? Вероватно. Индикативно је да се америчка спољна политика све више окреће реалполитици, прилагођавајући се новим околностима. Москва то види и схвата да је сада тренутак за дефинисање будућих односа великих сила. Ушаков је већ потврдио да је амерички тим спреман за разговоре у Ријаду, што јасно указује да ови преговори нису само покушај окончања једног рата – већ први корак ка стварању новог светског поретка.

🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.

- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.

- Култура и пристојност на високом нивоу.

Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴

👉 https://t.me/adGeopolitics 👈

🇹🇷📢
У политичком маневру који делује као да је извучен из времена султана, турске власти ухапсиле су градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа, човека који је постао најозбиљнија претња владавини Реџепа Тајипа Ердогана. Оптужбе? Корупција, изнуда, превара, па чак и чланство у „криминалној организацији.“ Али права порука је јасна—Ердоган неће дозволити да му главни ривал угрози власт. Посебно када је хапшење темпирано неколико дана пре него што је Имамоглу требало да се кандидује на унутарстраначким изборима ЦХП-а као њихов водећи кандидат за председничку трку. Као додатни ударац, Универзитет у Истанбулу је изненада поништио његову диплому, што га технички елиминише из трке за председника. Имамоглу је овај потез назвао „незаконитим“, али у земљи где власт контролише правосуђе, закони важе само ако не угрожавају режим.

Последице су се одмах осетиле на економију. Индекс БИСТ 100 на истанбулској берзи потонуо је за 7% у року од неколико сати, приморавши власти да привремено обуставе трговање како би спречиле потпуни крах. У међувремену, турска лира је дотакла историјски минимум, пала на 41 према америчком долару. Инвеститори нису наивни—схватају да је Ердоган у режиму очајничког одржавања власти и повлаче свој новац пре него што ситуација постане још гора.

Али где је глас Европске уније? Она, која иначе не пропушта прилику да дели лекције о демократији, сада остаје у необичној тишини. Разлог? Јер и сама примењује сличну тактику у Румунији, спречавајући демократски изабрану владу да преузме власт, док се представља као чувар европских вредности. Када се ради о Ердогановом отвореном манипулисању изборима, не треба очекивати ништа више од стандардног млаког саопштења. Европска унија о демократији брине само када је то у складу с њеним интересима.

Ово нису избори—ово је припрема за крунисање. Ако Имамоглу остане иза решетака или буде трајно дисквалификован, ЦХП ће морати на брзину да тражи новог кандидата, док Ердоган наставља да прекраја правила у своју корист. Са инфлацијом која дави грађане Турске, његова власт је рањивија него икад, али уместо да убеди бираче, одлучио се за чисту репресију. Управо као што то ради Европска унија у Румунији. Питање је да ли ће опозиција имати снаге да му се супротстави пре него што Турска још више утоне у аутократију. И да ли ће Брисел икада престати да глуми моралног арбитра док ради исте ствари које осуђује.

🇺🇸📞🇺🇦
Недавни телефонски разговор између Доналда Трампа и Володимира Зеленског представља још један чин у геополитичком театру у којем Кијев одавно нема стварну улогу. Званично, разговор је био посвећен „приближавању ставова“ Украјине и Русије, али суштина је јасна – стварни договори се не постижу у Кијеву, већ између Вашингтона и Москве.

Док Зеленски наставља да инсистира на ненеготијацији са Русијом, чињенице говоре другачије. Украјинска привреда је у распаду, док се регрутни центри све више ослањају на принудну мобилизацију. Чак и у НАТО круговима све гласније се говори о редефинисању граница, уместо о наставку борбе за немогућу победу.

Русија од самог почетка има јасне захтеве: Демилитаризацију Украјине, денацификацију, одбацивање било какве могућности чланства у НАТО-у, признање нове територијалне стварности.

Трампов позив Зеленском није промена курса, већ корак ка финализацији сценарија који је одавно на столу. Вашингтон је свестан да ће морати да пронађе начин да из ове кризе изађе уз минималан губитак сопственог кредибилитета. У тој игри, улога Кијева је сведена на пуку формалност.

Суштински, одлука више није у рукама Зеленског. Док он тражи додатне детаље, прави преговори се одвијају без њега. Све је извесније да ће се Украјина морати прилагодити новој реалности – са Зеленским или без њега.

Из ког тачно разлога људи мисле да ботовање долази само са СНС стране? Главни проблем неразумевање у комуникацији је управо недостатак упоришта у самој дефиницији феномена о којем се дискутује. Постоји логичка грешка у томе да се продавање образа и части стриктно везују за владајућу странку, као што се и ботовање везује за подршку СНС-у или идолопоклонству култу личности Александра Вучића.

Ботовање представља свако понављање туђих мисли, туђих ставова и туђих гледишта које представљаш као своје. Небитно је да ли се тај став мени нужно допао, да ли ми је идеолошки и аналитички близак или не, уколико иза твог става не стојиш ти, твој ум, твој интегритет и аутентичност - свидело се мени то или не, слагао се ја са тим или не - ти си бот.

Највећи проблем код Срба је што су убеђени да су они једини који нису изманипулисани, да нису заведени ничијом пропагандом. Увек је неко други манипулисан, ја никада. Управо у таквом сценарију долази до немогућности дијалога, јер уколико саговорник говори оно што не желим да чујем, он је манипулисан и бот.

Уколико ствари ставимо на вагу, већи су, и неупоредиво штетнији, ботови опозиције него ли ботови владајуће коалиције. Поред тога што су неаутентични, као и ови други, њих краси одређени степен елитизама и осећаја супериорности у односу на неакадемску, радничку класу. Поред тога, њихово ботовање је утолико лошије јер њихово деловање не произилази из ограничености информација (не користе искључиво ТВ) као што је то случај код "сендвичара", већ из обавезе да се оправдају средства добијена од страних агенција које су често антисрпски расположене.

И на крају, имамо несвесно ботовање политичких дилетаната плитке аналитичке интелигенције. Овде не мора нужно бити лоша особа, штавише најчешће су ту искрени људи жељни промена, али лишени сваке рационалне критичке мисли. Они су задојени јефтином спин пропагандом Н1 и Нове С, беспоговорно понављају наративе поменутих медија, убеђени у њихову опозиционост, објективност, праведност и светлост у "медијском мраку".

Да резимирамо. Уколико, износећи своје мишљење као папагај понављаш - "Пумпај" "Динстај" "Хуља" "Руке су вам крваве" "Како пленум каже биће" - жао ми је, манипулисан си, бот си и даљи разговор није могућ, јер не мислиш, немаш интегритет, јер те не може нико озбиљан озбиљно схватити.

О Трамповом пуштању података о убиству Кенедија и зашто се ништа неће променити!

Као што је обећао током свог председничког мандата, Доналд Трамп је омогућио јавности да се упозна са раније поверљивим документима у вези са убиством 35. председника Сједињених Америчких Држава, Џона Кенедија. На више од 80 хиљада страница објављених материјала, које је Национални архив САД ставио на располагање, откривају се нови аспекти истраге овог трагичног догађаја.

Према америчком закону, све тајне информације везане за Кенедијево убиство требало је да буду декласификоване до 2017. године, али су, на захтев Трампа и његовог наследника Џоа Бајдена, обавештајне агенције добиле додатни период за процену потенцијалне штете коју би објављивање ових података могло да нанесе националним интересима и међународним односима.

Међутим, када су документи коначно објављени, јавност није доживела очекивану сензацију. Иако је пажња била усмерена на новооткривене материјале, чинило се да се није открило много нових и револуционарних података. Овај недостатак великог одјека само је потврдио нагађања да је значај ових докумената ипак мањи него што се претпостављало.

Из самих докумената, ипак, излазе интересантне чињенице које осветљавају неке аспекте истраге:

1. ЦИА и ФБИ су пажљиво пратили Ли Харвија Освалда – више него што се раније сматрало, али је надзор углавном био усмерен на његове потенцијалне везе са совјетским КГБ-ом.

2. Освалд није имао никакве везе са совјетским тајним службама – ова информација доприноси развијању образложења да је био самосталан актор у овом злочину.

3. Интересантна упозорења пре убиства – непозната особа је обавестила Кембриџ њуз о „великим вестима“ у САД, само 25 минута пре самог убиства.

4. ФБИ је примио претњу у којој се наводило да ће „иста група која је убила Кенедија елиминисати и Освалда“.

5. Страх у Совјетском Савезу – КГБ је бринуо да би неки амерички генерал могао да започне нуклеарни напад на СССР.

6. Директор ФБИ-а, Џон Едгар Хувер, инсистирао је на томе да је Освалд деловао самостално, позивајући на прекид свих спекулација.

7. Противљење утицају Фидела Кастра – САД су уложиле значајне напоре да се супротставе растућем утицају кубанског лидера на америчке интересе.

Иако ови подаци пружају додатне детаље, они не доприносе значајном разјашњењу око самог атентата. Напротив, изгледа да ће ова нова открића само подгрејати бројне теорије завере које већ окружују ову трагичну епизоду у америчкој историји.

У овом контексту, Доналд Трамп није само испунио једно од својих предизборних обећања, већ се поново позиционирао као лидер који се бори против дубоке државе, представљајући се као истински борилац за народне интересе. Иако се није догодила сензација коју су многи очекивали, објављивање докумената додатно је учврстило Трампову репутацију као политичара који се бори против система и за транспарентност.

Поштовани читаоци,

Желим да вас обавестим да ће се формат овог канала, као и само име, променити. Наиме, услед недостатка довољно актуелних вести из Африке које бих могао да анализирам, у будућности ћете моћи да очекујете геополитичке анализе у реалном времену, као и феноменолошка и социолошка запажања која се тичу унутрашње политике Србије.

Ова нова перспектива ће нам омогућити да детаљније истражимо важне трендове и процесе који обликују светску политичку сцену наше земље и шире, као и да се осврнемо на дубље друштвене и политичке феномене који утичу на наш свакодневни живот.

Хвала вам на досадашњој подршци и надам се да ће вам ова нова оријентација канала бити интересантна и корисна.

Срдачно,
Админ.

🌍🇺🇸🇮🇱🇵🇸 Актуелизација Трамповог плана за Газу

Сједињене Државе и Израел водиле су преговоре о могућем присилном расељавању Палестинаца из Појаса Газе, разматрајући као потенцијалне дестинације Судан, Сомалију и њен отцепљени регион Сомалиленд.

Ови разговори су се одвијали са владама две источноафричке земље (и једним сепаратистичким покретом), како је 14. марта известила агенција Associated Press, позивајући се на изјаве америчких и израелских званичника. Први кораци ове дипломатске иницијативе показују да су Сједињене Државе и Израел у сталном контакту са Сомалијом и Сомалилендом, али ситуација са Суданом остаје контроверзна, јер су власти ове земље недвосмислено одбиле предлог.

Овај план је, иако подржан од стране израелске владе, наишao на категоричан одговор противљења Палестинаца и других земаља Блиског истока. Нарочито, Трамп је напоменуо да би Сједињене Државе разматрале могућност признавања Сомалиленда као независне државе, уколико прихвати овај предлог о пресељењу Палестинаца.

🤝 Ранији предлози и дипломатска динамика

▫️Питање пресељења Палестинаца није ново, будући да су први кораци у овом правцу били започети већ у фебруару.
Тада се наводило да би Палестинци могли бити пресељени у Мароко, Пунтленд и Сомалиленд. Сомалиленд и Пунтленд, који су у суштини непризнати делови сомалијске територије, имали су већ установљене дипломатске канале са Сједињеним Државама, што их је чинило отворенијим за сарадњу у овом контексту.

▫️Израелске власти, такође, имају незанемарљиве везе и са мароканском владом и са поменутим сомалијским ентитетима, што им омогућава лакшу контролу над евентуалним расељавањем Палестинаца и њиховим животним условима у новим окружењима.

▫️Упркос начелном интересовању, властима Судана није било у интересу да се укључе у овај план. Према медијским изворима, суданска влада је јасно одбила понуду САД-а, што није изненађујуће, јер су претходне дипломатске акције из САД-а у овом региону често биле неуспешне, а оне су, за узврат, ојачале војно-дипломатску позицију Русији у тој земљи.

🔻Импликације

🔸️Док власти Сомалије и Сомалиленда формално одбијају предложене планове, дијалог са САД се несумњиво наставља, нарочито у погледу признавања Сомалиленда као самосталне државе. Власти су, за сада, изјавиле да неће прихватити предлог о пресељењу Палестинаца, али могуће је да ће, у случају да овај план добије ширу међународну подршку, бити спремне да промене свој став.

🔸️Тема пресељења Палестинаца је поново актуелизована, али је питање да ли ће она бити реализована. Америчка администрација, чини се, није одустала од идеје да организује својеврсну Накбу – преселење Палестинаца, као што је то било током наметнутог процеса стварања Израела. Међутим, морална и хуманитарна питања, као и свакодневни живот потенцијалних досељеника, остају у другом плану. Тако, овај план наставља да буде контроверзан, не само због геополитичких интереса великих сила, већ и због тешке ситуације самих Палестинаца и моралних импликација на међународном нивоу.

🔸️Враћајући се на Мароко, не може се у потпуности искључити могућност њиховох прихватања предлога, будући да је северноафричка држава постала главни преносилац западних интереса у сахарском региону, све у служби подривања руских и интереса Савеза Држава Сахела. Такође, као што смо напоменули, овакав сценарио, у којем би палестинска заједница била под строжим контролама израелских стратешких партнера, чини се као део макро циља који би могао бити остварен од стране израелских ултраортодоксних кругова, који настоје да минимизирају могућност настанка било каквих палестинских организација, чак и у удаљеним земљама.

Zapratite naš kanal, koji vodi čovek iz Rusije, sa internacinalnom ekipom admina. Na kanalu se nalaze najvažnije stvari o Ukrajini: vesti, činjenice, analitika, komentari stručnjaka i ekskluzivni izveštaji. Za više informacija pogledajte video ili idite na link:

https://t.me/ZoranStevanovic

Придружите се Телеграм каналу, који је без цензуре, са идејом уједињења свих српских земаља

🔴🔵⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️🔵🔴

ЛИНК: https://t.me/srpskisvijet

Порука студентима и председнику

Личног сам става да у колонији дубља аналитика унутрашњих превирања нема ефективну поенту, већ ствари треба посматрати феноменолошки и социолошки, обраћати пажњу на понашање људи током кризе, тенденција у размишљању и пратити процесе дугог трајања. Једна од ствари која је донедавно била незамислива - хвала студентима на послушаној и примењеној молби Патријарха на синоћњем Богослужењу у препуном Храму, да не буде проливања братске крви. Српска Православна Црква је поново, по ко зна који пут, поставила себе у службу ауторитета и мирољубивим наративом пришла до данас острашћеној страни. Показали су одговорност и одлучност и за то им треба одати признање. Управо је то процес дугог трајања и показује индикацију стварања трећег пута политичке сцене Србије - православног, Христовог, суверенидтичког и традиционалног.

О човеку који је већи клинтониста од Била Клинтона, који је најпрофитабилнија инвестиција бриселске бирократије, о најбољем ученику Урсуле Фон дер Лајен - који је спреман, зарад опстанка на власти (без назнака одбране и минималног државног интегритета и суверенитета) и спровођења литијумског сценарија, ширећи вештачке поделе у временима тектонских геополитилких промена, у тренуцима одласка либералне парадигме када имамо обавезу одабира праве стране историјског тренутка - стварно не треба трошити речи и спражњене флоскуле. Сви знамо ко је и шта је.

‼️🇷🇸 Расту тензије код Скупштине

🔹 Појављују се наводи о хапшењу два мушкарца, чују се шок бомбе/пиротехника.

@drustveni_udar

📣🇷🇸 Паника на неколико тачака на потезу Правни факултет - Црква св Марка

🔹 Неколико појединаца уноси панику међу окупљене, позивајући их да беже у правцу Вуковог споменика, чини се без јасног повода.

@drustveni_udar

Ко након синоћњег асистирања режиму не схвати да читав НВО сектор, лешинари попут Еко Страже, Н1 и Нове С, грађанерски аналитичари и „новинари“, квази-опозиционари и студенти каријеристи пробрани у Утиску недеље – директно учествују у саботажи студентских протеста од првог дана, асистирају режиму својим манипулацијама од 5 динара упракованим у фолију добрих намера.

Студенти, режимска медијска машинерија вам је отворени непријатељ, и са њима вам је много здравији однос него са другом страном медијског дуопола – оном страном са којом кокетирате, мислите да су носилац пламена слободе у медијском мраку, користе вас као садржај истовремено знајући да ће се, као и увек, у ситуацијама када ствар измакне контроли, ставити у службу очувања актуелног поретка.

Држите се четири најоправданија захтева икада, не дозволите да вас убитачни тандем увуче у своју арену, јер ћете у тој борби бити сами. Они који вам говоре да сте страни агенти су манипулисани Информеровом пропагандом од 5 динара, а конформисти који вам вичу да сте ослободили свет су задојени пропагандом Јунајтед медије од 6 динара. Дакле, искључиво прича око надстрешнице, без заласка у либерална општа места као што су корупција, владавина права итд., СНС је тај терен докторирао и на том пољу доминира лажну опозицију већ 13 година.

Борите се за „мање ствари“, идите контра окупационог капитализма, гризите за Генералштаб, удружите се са радницима, борите се за материјална права (попут четвртог захтева). Урадите доста наизглед малих ствари, док још имате времена, јер се свему ближи крај – јер сте једини који подносе жртву, који ће жртву осетити на својој кожи губитком године, док вас околина због жеље да им решавате личне фрустрације гура у арену оних који на крви опстају и пружа начелну подршку да штрајкујете, блокирате, пешачите посматрајући вас као атракцију и карневал – док ће они отићи на посао, отићи у Макси и неће вам плаћати обнављивање године. Сами сте, али сте искрени.

Целу колумну нашег админа можете прочитати овде

Препоручујемо канал Велика Србија који поред вести из Србије и света преноси и оригинална размишљања о патриотизму и његовом месту у савременом свету.

https://t.me/Velika_Srbija

🇹🇩🇷🇺🇺🇸 Интезивирање антируске агенде у Сахелу: коначни заокрет Чада НАТО-у?

Почетком марта, власт Чада извршила је низ хапшења новинара, укључујући уреднике локалних медија и дописника француског Радија Франс Интернешнел (РФИ). Ова серија хапшења изазвала је значајну пажњу, а разлози се везују за дубља превирања светске и локалне политике.

Један од ухапшених новинара био је приведен због објављивања чланка који се односио на отварање Руског дома у главном граду Нџамени, док су друга два новинара ухапшена због превођења руских докумената који се критички осврћу на погубни утицај Француске у региону Сахела. Ова акција јасно указује на напетости које су се развиле у односу на спољну политику земље, посебно у контексту њених односа са Русијом и Француском.

Историјска контекстуализација
Овај инцидент представља наставак једног већ постојећег тренда, који је постао видљив и прошле године, када су на аеродрому у Нџамени задржана два руска политичка стратега, наводно повезана са приватном војном компанијом Вагнер. Иако је тада ситуација на крају била решена без већих последица, остављен је утисак да се Чад постепено дистанцира од Русије, посебно у контексту геополитичких притисака.

Позадина догађаја и могуће импликације

Главна оптужба која се ставља на терет новинарима је наводна подршка Вагнеровом ПМЦ-у, што представља јасан показатељ непријатељства чадских власти према руској војној и политичкој инфраструктури. Овим чином Чад покушава да се позиционира као земља која одржава привид неутралности, али стварност је далеко од тога. Присуство турских и мађарских војних лица у земљи, као и растући утицај НАТО-а и Европске уније, упућује на јасну оријентацију Нџамене према западним и евроатлантским структурама.

Из овог инцидента може се извући једини смислени закључак: власти Чада све отвореније подржавају антируску агенду. Овај развој није само резултат историјски чврсте позиције Француске у Чаду, већ и све већег утицаја Турске. Турски фактор, који улази не само у војну сарадњу већ и у економске активности, задаје незанемарљиву главобољу Кремљу у овом стратешки важном региону.

Ова ситуација поново показује континуитет неповољног тренда у Сахелу и широј Африци, где се Анкара, у служби преносиоца интереса Вашингтона, све више намеће као важан актор, као и доминантна сила која улази у области где се традиционално налазе руске безбедносне снаге. Чад је само један пример ширег тренда који обележава нову геополитичку реалност у овом региону, са са перспективама даље изолације Москве од традиционалних партнера и последчног умрежавања нових америчких савезника.

Тачно недељу дана од скретања пажње на неопходност повећања дипломатско-економских акција у Сахелу осовине Пекинг-Москва-Техеран, сада имамо ситуацију да је стање на терену у толико лошије - геополитичка интеракција Афричког корпуса, у контексту де факто чадског окретања ка Западу, постаје упитна док Вашингтон, у складу са својом информационо-пропагандном акцијом са циљем повећања војног присуства у региону, умножава НАТО контигенте и базе преко својих сателита - до коначног преузимања ефектива Зелених беретки.

🌍🇮🇳🇨🇳 Африка као нова подлога кинеско-индијске конфронтације

Етиопија и Индија су крајем фебруара месеца у Бангалору потписале споразум који обухвата широк спектар области војне сарадње. Споразум су потписали етиопски савезни министар одбране, инжењерка Ајша Мохамед, и индијски министар одбране, Раџанта Синг.

📝 Детаљи споразума

Овај споразум покрива изградњу капацитета, као и области истраживања и развоја у сектору одбране, одбрамбене индустрије, сајбер безбедности и сродних питања. Према извештају Етиопске новинске агенције (ЕЗА), потписивање овог споразума има за циљ да додатно ојача историјске и политичке везе између две земље.

Познато је да је министарка одбране Ајша Мохамед, присутна на Aero India 2025, важном догађају који организује Индија, што додатно наглашава значај ове нове фазе сарадње између две земље.

Ово није први пут да су власти Етиопије затражиле помоћ од Индије на овом плану. Већ 1957. године, Индија је изградила школу за обуку официра у источном делу Етиопије, коју је предводио индијски генерал. У тој академији, неколико десетина етиопских официра успешно је обучено.
Међутим, због рата у Огадену, академија је затворена, а као нови партнер етиопских власти постали су совјетски стручњаци.

🤝 Међусобни бенефити

Нови споразум отвара могућност за обуку етиопских официра у индијским војним академијама, чиме се повећава међународни профил Индије и истовремено успоставља конкурентност са Кином у области обуке војног кадра, посебно узимајући у обзир стратегију Пекинга за афричко питање 2025. године.

Логистичка питања нису остала без пажње. Индијски дизајнери могу понудити алтернативне врсте оружја за етиопску војску, а пошто обе војске углавном користе совјетску или руску опрему, Индија може пружити помоћ у одржавању и поправкама те опреме.

Такође, не треба занемарити амбиције Етиопије у поморској сфери, поготово у контексту претензија на повратак контроле обала Црвеног мора. Уколико Адис Абеба жели оживљену морнарицу, Индија, која је последњих година развила сопствену индустрију бродоградње, може бити важан савезник у овом погледу.

❗️Позадина догађаја

Овај корак представља наставак продубљивања сарадње две земље које се одвија уз снажну антикинеску конотацију — одабир Етиопије за интезивирање сарадње у војној области на Црном континенту врло вероватно представља одговор на планове Кине да формира поморску базу на територији Шри Ланке, али и континуитет америчких покушаја да се Етиопији пресеку везе са традиционалним савезницима.

Док су кинеско-индијски односи традиционално нестабилни и обележени бројним граничним споровима, те економском и војном конкуренцијом, ова неслагања и противречности почеле су да прерастају у стратешко ривалство која се огледају у посети бившег америчко министра одбране Лојд Остина Делхију у новембру 2023, и осигурао његову интеграцију у израњајући регионални анти-кинески блок. Како ће даљи ескалаторни кораци утицати на јединство БРИКС-а, показаће време.

Добродошли на канал "Српски Гласник". Наш тим администратора, доноси Вам свакодневно занимљиве вести како из српских земаља, тако и из света.
Позивамо Вас да се придружите и нашој групи за дискусију.

Драги пријатељи, свако добро и угодно дружење Вам желимо.
Слава Богу!

https://t.me/srpskiglasnik